Roman „Gorki“ Dragana Gage Popovića: Priča o porodici, ratu i sudbinama koje se ponovo ukrštaju

U središtu priče su braća Vuk i Lav Gorki, koje rat razdvaja još u detinjstvu. Njihovi životni putevi odvijaju se u različitim pravcima, sve do ponovnog susreta tridesetak godina kasnije, kada se otvaraju pitanja prošlosti, zločina i pravde.

Sumirajući utiske o svom novom romanu „Gorki“, Dragan Gaga Popović otkriva više o njegovoj sadržini, likovima i temama, približavajući čitaocima svoju književnu viziju i pristup stvaralaštvu.

Ovo je vaš novi roman. Šta je bio prvi impuls za nastanak ovog romana i kada ste shvatili da je priča koju nosite u sebi dovoljno snažna da postane knjiga?

Dragan Gaga Popović: Sve moje priče, uglavnom, moraju jednim delom da se naslanjaju na stvarni život. Izuzimajući, recimo, pripovetku („Smrt gospodina Kalganova“), tj. istorijsku fikciju o Napoleonu Bonaparti, koja je objavljena u mojoj zbirci „Panoptikum“. No, i ta priča je nastala dok sam šetao rezidencijom u kojoj je bio uslovno zatvoren taj čuveni imperator na ostrvu Elba. Hodajući odajama skromnog dvorca tada svrgnutog cara, prepunog njegovih zaostalih predmeta, diveći se, onako turistički, njegovoj ogromnoj biblioteci čije su knjige bile ukoričene marokanskom crvenom kožom, bio je dovoljan početni impuls kako bih mogao da počnem da pišem priču koja duboko zalazi u njegov skriveni život. Kad je u pitanju uopšteno proza, ako me neka istinita (realna) priča, koju mi je neko ispričao, snažno optereti, kao kod romana „Gorki“, tada počinje da radi nerv pisca, koji svojom daljom fikcijom oblikuje čitav jedan svet koji se rađa u mojoj glavi. To je dug proces. Za rečni roman skupljao sam građu nepunih tri godine, a pisao sam ga svakodnevno nešto više od dve godine.

U vašim prethodnim knjigama, pa i u romanu „Žig“, porodična istorija zauzima veoma važno mesto. U „Žigu“ je u središtu priče bio vaš deda. Koliko je „Gorki“ autobiografski i gde za vas prestaje lično iskustvo, a počinje književna fikcija?

Dragan Gaga Popović: Da, u romanu „Žig“ samo je delom ispričana moja porodična priča. Reč je o mom dedi sa majčine strane. Ta teška i gorka priča se dugo vukla po užoj i široj porodici, još dok sam bio dečačić, pa sam, onako iz šale, dodavao razne ishode njegovog (dedinog) životnog tragičnog scenarija. Tako je kasnije nastao roman „Žig“, kao omaž nejakim sinovima (kao što je bio moj ujak!) koji su preuzimali brigu o porodici koju su im očevi ostavili bežeći kao narodni neprijatelji iz zemlje posle ratne tragedije.

Kad je u pitanju roman „Gorki“, i on se samo jednim delom naslanja na stvarni život. Moj otac, kome sam i posvetio ovaj roman, često mi je pričao o svom prijatelju, oficiru Jugoslovenske kraljevske vojske, koji je u vreme Aprilskog rata 1941. godine i u vreme kapitulacije Kraljevine Jugoslavije, izvršio masovno ubistvo svojih vojnika koji su pokušali da dezertiraju iz njegove brigade. Bila je to potresna priča, koja me inspirisala da napišem roman o nerealizovanim nadama i snovima jedne generacije izašle iz Prvog svetskog rata i njene nerešene konflikte, koji su direktno oblikovali i uništavali život naredne generacije. A to se ogledalo u krvavom bratoubilačkom sukobu od Triglava do Đevđelije tokom Drugog svetskog rata. U pitanju je, dakle, transgeneracijska trauma. Zato i sada imamo osećaj da iznova i iznova živimo ili proživljavamo neku tragediju. Večito smo u jednom začaranom krugu permanentnih sukoba i nasleđenih konflikata, koje nijedna generacija nije do kraja razrešila.


Foto:  Dragan Gaga Popović, privatna arhiva

Na vaše pitanje gde se završava stvarni život i počinje fikcija nemam odgovor. Zašto? Zato što u tom procesu stvaranja i oživljavanja jednog sveta, koji postoji samo u mojoj glavi, kako vreme odmiče, počinje da bude sve stvarno. Tako živo i istinito da i sam ponekad posumnjam da fikcija ne postoji. Gubi se, negde, da tako kažem, linija između fikcije i stvarnosti. U toj osami pisanja postojimo samo moji likovi i ja i njihovi, po meni, stvarni životi, koji se ogorčeno bore sa mnom da mi dokažu da su živi i stvarni. Očito da i moji čitaoci, kao i ja, ponekad popuste, zavedeni, pa poverujemo u fikciju kao da je stvarni život.

Kroz vaše romane provlače se teme porodice, nasleđa, sudbine i istorijskih okolnosti koje snažno određuju živote pojedinaca. Da li su to teme kojima se prirodno vraćate zato što ih doživljavate kao večna pitanja čoveka ili one pronalaze vas kroz priče koje nosite?

Dragan Gaga Popović: U našem tradicionalnom društvu porodica je važna sociološka komponenta. Kako vreme prolazi, porodica gubi onaj značaj u savremenom svetu kakav je nekad imala. Stvaraju se tzv. individualističke države sa pojedincem u središtu društva i njegovim ličnim demokratskim pravima. Za pisca je zanimljiv taj lom koji se dešava poslednjih pola veka kao inspiracija za pisanje i beleženje tih procesa. Roman „Gorki“ prati jednu takvu porodicu i njeno rastakanje i gotovo njen nestanak. U svakom slučaju, on nije istorijski udžbenik, ali ima istorije kroz glas malog čoveka. Stvorio sam, zapravo, kontrast između kolektivne istorije i skrivenog života mojih junaka. Želeo sam da uverim čitaoce da su pod teretom „velike istorije“ postojale i intimne priče, ljubavi, ideološke zablude, unutrašnje dileme mojih junaka, stradanja, rastakanja porodica, egoizma, patriotskog fanatizma…

U „Gorkom“ se kao snažna izdvaja tema porodičnog nasleđa. Koliko čovek, po vašem mišljenju, zaista može da pobegne od onoga što je nasledio od svojih roditelja i predaka, a koliko svojim izborima može da prekine taj niz?

Dragan Gaga Popović: Već sam rekao da je problem i današnjeg društva promašene nade, neostvareni snovi naših očeva i deda, koji nisu rešavali velike društveno-političke probleme, već su taj teret ostavljali svojim sinovima, kćerkama i unucima. To je to loše nasleđe! Mi i danas živimo ono što smo testamentom dobili! Još uvek ne znamo kuda ćemo i kako ćemo. Ostali smo sami na pustom ostrvu nade s osećanjem da će se naši nasleđeni problemi sami od sebe rešiti. Neće! Jedna generacija mora da prekine tu spiralu tragedije i da povede ovu mladost Srbije ka razvijenom svetu gde i pripadamo. Da ne bude zabune, moji romani se uvek bave današnjim, savremenim problemima. Istorija je samo kulisa u koju sam smestio te priče.

U posveti romana napisali ste: „Mom ocu koji me je svojim kazivanjima podstakao da napišem ovaj roman.“ To je veoma lična rečenica. Kada se danas vratite tim njegovim pričama, šta je u njima bilo ono što vas je najviše zadržalo, što niste mogli da zaboravite i što je na kraju pronašlo put do književnosti?

Dragan Gaga Popović: Moj otac je bio tradicionalni Crnogorac sa moralnim i etičkim kodeksima koje je nosila njegova poratna generacija. Poticao je iz siromašne porodice koja se u jednom momentu iz rodne Podgorice i njegovog zaseoka Doljana obrela u Metohiji, gde je moj deda radio na imanju manastira Dečani. Početkom Aprilskog rata 1941. godine Albanci su mu zapalili kuću i on se sa petoro malene dece peške vratio u rodnu Podgoricu, vodeći za ruku mog oca koji je tada imao samo šest godina. Taj deo sam opisao u romanu kao omaž mojoj porodici koja je prošla taj trnovit put. Moj otac, iako je bio po obrazovanju profesor biologije i hemije, nosio je u sebi taj epski nerv i stalno me punio davnim pričama, što je i uslovilo da ovaj roman posvetim njemu, koga sam veoma poštovao.

Ako biste čitaoca koji još nije otvorio ovaj roman mogli da uvedete u priču u nekoliko kratkih rečenica, bez otkrivanja važnih detalja, šta biste mu rekli?

Dragan Gaga Popović: U pitanju je polifoni roman, psihološko-realistična drama, koja prati dva rođena brata koje surove ratne okolnosti razdvajaju u ranom detinjstvu, tokom Velikog rata. Tri decenije kasnije, razapeti između onog što su hteli i o čemu su istinski maštali, i onog što ih je zadesilo, srešće se – jedan kao sudija i dželat, a drugi kao masovni ubica i ratni zločinac.

I na kraju, kada danas pogledate završenu knjigu, šta biste voleli da čitalac ponese iz priče o porodici Gorki? Kada čitalac zatvori poslednju stranicu, postoji li nešto za šta biste voleli da mu ostane u mislima, neka poruka ili pitanje koje će poneti sa sobom?

Dragan Gaga Popović: Vreme, taj životni ritam koji neprekidno otkucava, najvrednije je što imamo, posedujemo. I mi sami njime upravljamo. To je, hajdemo reći, Božji poklon! Ono nam je dato rođenjem i besplatno je! Citirao bih jedan deo koji je objavljen u mom romanu: „Pogledom na sat samo merimo brzinu kojom se udaljavamo ili približavamo smrti!“ Vodite računa kako i na koga trošite svoje vreme.