Rade Šerbedžija: Još uvek se igram životom

Rade Šerbedžija, legendarni filmski, televizijski i pozorišni glumac u svojoj bogatoj profesionalnoj biografiji može se pohvaliti sa preko stotinu uloga, koje su, svaka na svoj način, doprinele da se danas ubraja među doajene svog posla i nosi epitet istinskog umetnika. U intervjuu za Naxi portal otkriva da i danas neizmerno uživa u poeziji Branka Miljkovića, da je pesma "Ne daj se Ines" poziv na mladost i sećanja, a Šekspirov Kralj Lir  jedina njegova spona sa teatrom, te da ga smatra najvećim dramskim likom ikada napisanim.  Govori i o večitoj zaljubljenosti u Jadransko more, svom prvom igranom filmu "Oslobođenje Skoplja" koji se snima u Makedoniji, ali i tradicionalnim novogodišnjim koncertima na kojima publici daje deo svoje intime. 

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 2.12.2014. - 15:00:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Poznato je da ste ljubitelj filma, te da ste poslednjih godina svoj rad više usmerili na to polje umetnosti. Na kakvim sadržajima Vam trenutno najviše prija da radite?

- Da, film je postao moja najsnažnija umetnička strast. Moglo bi se reći da razmišljam filmski…Film je , uostalom, postao u celom svetu toliko značajan da se ne može zamisliti ovaj naš život bez filma…Teatar je tu izgubio bitku…A nekada sam, čak i kada sam najviše snimao filmova, teatar stavljao na prvo mesto. Bilo je to doba moje saradnje sa Ljubišom Ristićem, kada smo radili jedan neverovatno važan i relevantan teatar.

U tom smislu, šta trenutno okupira Vaš profesionalni život?

- Trenutno snimam svoj prvi igrani film "Oslobođenje Skoplja". Režiram ga zajedno sa svojim sinom Danilom, a ujedno i igram u njemu jednu od glavnih uloga. To je, nekada u teatru, bila, možda jedna od mojih najboljih uloga…Film snimamo u Makedoniji. Snimanje za sada ide odlično, vreme nas služi. Imamo sjajnu glumačku ekipu, a glavnu ulogu igra 11-godišnji dečak David, koji me fascinira svojim talentom. On i ne zna šta je to gluma...Njemu se događa neki novi život koji živi pred filmskim kamerama. Čini mi se da je rođen novi Slavko Štimac…

                                               “Pokusao sam da napravim koncert bez "Ne daj se Ines",
                                                       no, publika je bila iskreno nesrećna zbog toga…
                                                       To je postala neka posebna hemija između nas..
                                                             Neko sećanje na našu divnu mladost.
                                                 Neki trenuci koji nas u tome času čine boljima i važnijima…”

(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Već nekoliko godina unazad domaću publiku obradujete koncertom koji je pravi praznik za ljubitelje poezije i tradicionala. Koliko su Vama značajni ti trenuci na pozornici? Da li ste može protumačiti da ste na ovaj način napravili zamenu za "daske koje život znače" i trenutak interakcije sa publikom?

- Tačno ste rekli. To je moja interakcija sa publikom koja mi nedostaje. Koncerti mi zamenjuju teatar, koji sam nekada strašno voleo. Ali to je i prilika da publici dam deo svoje intime…Svoje poezije…Uglavnom na koncertima izvodim svoje pesme, koje su postale poznate mojoj publici. I ovog puta dolazim u Beograd i Novi Sad sa nekim novim pesmama. Koncerti će biti 20. decembra u Domu Sindikata,  a 21. u Velikom Narodnom pozorištu u Novom Sadu. To će biti dan nakon završetka mog snimanja filma u Skoplju. Veselim se susretu sa beogradskom i novosadskom publikom. Naše novogodišnje druženje traje već godinama i postalo je gotovo tradicionalno.

Na predstojećim koncertima u Beogradu i Novom Sadu nastupićete u pratnji benda "Zapadni kolodvor". Da li će "Ne daj se Ines" biti na repertoaru i da li se Vaš odnos prema toj pesmi menjao s godinama?

- Pokusao sam da napravim koncert bez "Ne daj se Ines", no, publika je bila iskreno nesrećna zbog toga…Neke gospođe i gospođice su mi u prolazu dobacile: "Niste nam to smeli učiniti...". Od tada je uvek izvodim. To je postala neka posebna hemija između nas…Neko sećanje na našu divnu mladost. Neki trenuci koji nas u tome času čine boljima i važnijima…I trenuci u kojima na čas zaboravimo na sve nevolje koje nas tište i jednostavno se prepustimo poznatoj muzici i rečima koje su nam toliko puno značile u životu…Čudo je da tu pesmu i dan danas otkrivaju nove generacije mladih ljudi i zaljubljuju se u nju…

“Dođu tako neke godine kada se plašite da propustate vreme kroz prste,

pa grčevito želite da zadržite neke trenutke što duže uz sebe…”

Savet ili mudra izreka koja Vam posebno znači.

- Stih Tina Ujevica. "…Ne boj se nisi sam…ima i drugih kao ti, koji nepoznati od tebe, žive tvojim životom…"

Da li mislite da je poezija, naspram komercijalne umetnosti izgubila "bitku"? Čiji stihovi su Vam s godinama postali posebno dragi?

- Prava poezija nikada ne može izgubiti bitku sa komercijalnom "umetnošću". Prava poezija uvek ima svoje sledbenike. Njih je ponekad manje, a ponekad više u svetu, u zavisnosti od vremena u kojima živimo…Ja još uvek najviše volim stihove Branka Miljkovića.

Istakli ste da ste se oprostili od teatra, ali da već deceniju igrate "Kralja Lira" na Brionima gde ste napravili svoj teatar. Šta je ono što, po Vašem mišljenju, Kralja Lira čini jednim od najznačajnijih likova svetske dramaturgije, te održava vašu pažnju i  vezu sa teatrom, budući da ste izjavili da ne postoji uloga koja Vam je trenutno u teatru inspirativna, odnosno da ste taj segment svoje karijere ostavili u prošlosti?

- Da , ja već 14 godina igram Kralja Lira na Brijunima. I igram ga sa puno strasti i uzbuđenja. Neverovatna je to stvar, ući u jedan karakter tako duboko i gotovo se potpuno saživeti sa njim...Lir je, za mene, najveći dramski lik ikada napisan. Za njega je potrebno mnogo životnog i glumačkog iskustva…I za njega je potrebno da budete dovoljno star da biste ga mogli razumijeti, i dovoljno mlad da biste ga mogli odigrati. To je, jednostavno, poezija naših života…Nešto u čemu se svaki ljudski život može naći i prepoznati…

Šta bi trebalo da se dogodi da Vas vidimo u nekoj Vama zanimljivoj ulozi na sceni nekog beogradskog pozorišta?

- Ne verujem da se to može desiti. Iako neizmerno cenim beogradski teatar i njegove umetnike, ne postoji način da igram u tom teatru, jer sam toliko vezan za svoju porodicu. Mi živimo u Rijeci na Jadranskom moru u koje sam beskrajno zaljubljen. Ako se ikada preselim u Beograd (što nije nemoguće) možda i odigram još nešto u teatru…

“Uspeo sam postati odrastao dečak i zadržati sve one najiskrenije dečje emocije u sebi.
I još se uvek igram životom…”

I sami ste svoje misli pretočili u knjigu "Do poslednjeg daha". Koji je bio vaš najveći  izazov i cilj prilikom ove, možemo reći ispovesti, i da li su reakcije onih kojima je bila namenjena sa ove vremenske distance, ispunila  Vaša očekivanja?

- Moja knjiga "Do posljednjeg daha" je imala veliki uspeh. Ni sam ne znam koliko je imala izdanja u Srbiji…Ali, imala je veliki uspeh i u drugim delovima bivše nam zemlje…Prevedena je i na italijanski jezik.

Prošle godine ste, na predstavljanju pomenute knjige otkrili da pišete i knjigu "Zelena karta"/"Green Card", ali i da stvaralački proces "ne ide" najbolje. U kojem stadijumu rada ste sada?

 - Da…To je jedna stvar koja me muči…Napisao sam dosta toga u novoj mojoj knjizi i treba mi još samo malo da je završim, a nikako da uhvatim vremena. Znate, dođu tako neke godine, kada se plašite da propustate vreme kroz prste, pa grčevito želite da zadržite neke trenutke što duže uz sebe…I onda najednom nema vremena za pisanje…



 Za sebe ste jednom izjavili da ste "šest puta dečak od deset godina". Koliko je bitno da čovek u sebi održi "dečje" i ono što ga vezuje za bezbrižan period koji nazivamo detinjstvo?

- Po mom mišljenju, sve je određeno za svako biće već u njegovom ranom detinjstvu…Tu se tačno vidi i zna ko smo i šta ćemo postati…Naravno, neki od nas u tome ne uspeju i ne ostvare svoj portret iz mladosti kada odrastu…I nije to samo njihova krivica, jednostavno, sreća ih ne prati i ostaju neostvareni. Toliko je mnogo takvih duša u ovome našem svetu…Ja sam beskrajno zahvalan svojoj prirodi koja me je učinila onim što jesam. Uspeo sam postati odrastao dečak i zadržati sve one najiskrenije dečje emocije u sebi. I još se uvek igram životom…

 Kada se osvrnete iza sebe, da li postoje neki "prelomni momenti" u vašoj karijeri nakon filma "Pre kiše" Milča Mančevskog za koje verujete da biste sa današnjeg stanovišta drugačije postupili?

- Naravno, uvek postoji nešto za šta mislite da ste mogli drugačije, više, bolje…Ali ja ne volim da se okrecem iza sebe…