Putovanje kroz budućnost: Kina između istorije i inovacija

Ali priznajem, na samom startu ovog putovanja, imao sam blagi napad panike: osećao sam se kao da je ovo moje prvo putovanje. Ja, koji sam hodao ulicama toliko različitih gradova, koji sam mislio da razumem kako svet funkcioniše, odjednom sam bio početnik. Sve što mi je ranije bilo dovoljno; platna kartica, pasoš, i svet kao da je bio moj, ovde nije imalo nikakvu težinu.


Foto: Naxi media, Ivan Andrejić

Ovde važe potpuno nova pravila: morao sam da instaliram kineske aplikacije i naučim da funkcionišem u digitalnom ekosistemu koji je potpuno drugačiji od svega što sam do tada znao. Panika je bila trenutna, ubrzo sam shvatio da sve funkcioniše besprekorno, i već sam počeo da sumnjam u sopstvenu sposobnost da pronađem grešku svakog novog sistema u kome se nađem.

Guangžou: istorija, futurizam i moj digitalni haos

Guangžou ili Kanton, grad koji je vekovima pokretao trgovinu i bio početak originalnog puta svile, pokazao mi je da futurizam i istorija mogu da žive rame uz rame. Hodajući ulicama ovog megapolisa, video sam najmodernije  nebodere, antičke hramove, zen parkove, lokalne pijace, i osetio mirise tropskog voća, egzotične hrane i vlage koji obavijaju grad.

Prvi utisak: Sve je tako neverovatno čisto, od javnih toaleta koji su na svakom koraku do uređenih parkova, a tržni centri kombinuju lokalne i globalne brendove. Hrana je ipak izazov: ukusi su potpuno drugačiji od onoga što sam poznavao iz kineskih restorana u Evropi. Zapadni restorani i brendovi tu postoje kao sigurnost kad ne znaš šta da jedeš, ali ruku na srce, prava avantura je upravo u nepoznatom.

Foto: Naxi media, Ivan Andrejić

Pokušavao sam da pronađem greške. Gde je haos, gde je nered, gde nešto ne funkcioniše kako bi trebalo? Ali dan je prolazio, a ja sam shvatio da je skoro sve savršeno. Ljudi su mirni, staloženi, transport precizan, tehnologija funkcioniše, grad diše sopstvenim ritmom.

Zar ne bi trebalo da se nešto zakomplikuje: voz da kasni, aplikacija da zablokira, plan da se raspadne? Nije. I dok sam obilazio futurističke vidikovce i srednjevekovne hramove, nisam mogao a da se ne nasmejem: svi ovde deluju toliko zadovoljno da mi je gotovo neverovatno. Stranci su retki, pa me posmatraju kao da im je stigao Marko Polo lično, samo ovog puta ne po svilu, već možda u potrazi za najnovijim dronom ili nekom tajnom aplikacijom, koju još nisam uspeo da dešifrujem.

Brzi vozovi i tišina budućnosti

Nakon nekoliko dana u Guangžouu, gde se ritam grada neprestano prepliće sa mirisima hrane, svetlima i šumom ulica, ukrcao sam se na brzi voz za Šenžen. Dok je voz lagano napuštao stanicu, osećao sam kako mi srce kuca u ritmu grada koji sam ostavljao iza sebe, ali samo nekoliko trenutaka kasnije, kao da sam zakoračio u potpuno drugačiji svet.

Foto: Naxi media, Ivan Andrejić

Voz je dostizao brzinu od preko 350 kilometara na sat, a unutra je vladala savršena tišina. Kroz prozor su se smenjivali pejzaži poput ubrzanog filma: reke, mostovi, naselja, industrijska postrojenja. A unutra — niti jedan trzaj. Nije se pomerila ni flaša vode na stočiću, ni časopis, ni korak putnika u hodniku.

Tada sam shvatio nešto što se u Kini podrazumeva: preciznost i tehnološka tačnost nisu atrakcija za turiste. To nije spektakl za posetioce, to je način života. Ovde ljudi žive u svetu u kojem je efikasnost norma, u kojem vozovi stižu u sekund, a tišina — čak i pri ovakvim brzinama — deo je rituala putovanja.

Dok sam posmatrao pejzaže koji nestaju i transformišu se pred mojim očima, shvatio sam da brzi vozovi nisu samo prevozno sredstvo. Oni su metafora budućnosti koja je u Kini već stigla. Budućnosti u kojoj su preciznost, tišina i red svakodnevica, a ne luksuz.

I dok smo jurili ka Šenženu, imao sam osećaj da ne putujem samo kilometrima, već i kroz vreme — kroz budućnost koja je stigla mnogo pre nego što sam je očekivao.

Sistem nivoa gradova: ritam mladih i starih

Kina ima sistem koji definiše ritam života. Gradovi prvog nivoa, poput Guangžoua i Šenžena, najjači su i najrazvijeniji, privlače mlade u potrazi za šansama i karijerom. Starijih praktično nema – ritam je prebrz, energija intenzivna.


Foto: Naxi media, Ivan Andrejić

Gradovi drugog, trećeg i četvrtog nivoa su sporiji, sa stabilnijom populacijom starijih ljudi. Guilin, grad trećeg nivoa, savršen je primer: stariji ljudi vežbaju, pevaju karaoke, druže se i žive sopstvenim tempom. Infrastruktura je odlična, brzi vozovi i električni automobili i ovde funkcionišu savršeno.

Šenžen: energija mladosti i tehnologije

Šenžen je futuristički grad koji je izrastao iz ribarskog sela u metropolu sa skoro 30 miliona ljudi. Neboderi od stakla i čelika, mostovi koji se savijaju u lukovima, dronovi koji patroliraju nebom, sve deluje kao laboratorija budućnosti.

Ulice prepune električnih vozila i skutera, minimalni buk i izduvni gasovi. Aplikacije za sve: hrana, transport, parking, naručivanje svega i svačega. Ovde, mladost diktira ritam. Starijih praktično i nema.

Šenžen je kineska silikonska dolina, mesto sa najvećim brojem start apova, najnovijih digitalnih rešenja. Roboti ovde žive u harmoniji sa ljudima, ili obrnuto, to je već pitanje…Ali ono što turisti koji su ovde samo par dana mogu sa sigurnošću da primete je način na koji je grad rešen u arhitektonskom smislu. Kako je planski građen, u poslednjih 25 do 30 godina, arhitekte su mogle da isplaniraju vrlo zanimljiv koncept. U samom centru grada, ako krenete od centralnog trga do najlepšeg vidikovca koji se nalazi u svojevrsnom parku na brdu, proći ćete kroz ulicu koja je zamišljena kao prostor za trijumfalni prolazak, sa monumentalnom kapijom u obliku stilizovanog kineskog srednjevekovnog šlema i zastavama sa obe strane.

Guilin: priroda, sporiji ritam i harmonija starijih

Guilin je potpuni kontrast Šenženu – grad sporijeg ritma, sa starijima koji vežbaju tai či i pevaju u parkovima. Brda, reke, jezerca, piramidalni oblici, priroda i grad žive u simbiozi. Hramovi i zen parkovi pokazuju mir i harmoniju, ali infrastruktura i dalje funkcioniše savršeno. Brzi voz povezuje grad sa obalom za dva sata, a život teče sporijim i prijatnim tempom.

Foto: Naxi media, Ivan Andrejić

Hramovi i zen parkovi pokazuju mir i harmoniju, ali infrastruktura i dalje funkcioniše savršeno. Brzi voz povezuje grad sa obalom za samo dva sata, a ritam života u gradu je spor i prijatan. Guilin je dokaz da Kina može da balansira energiju megapolisa i spokoj manjih gradova.

Hong Kong: globalno, ali ipak drugačije

Hong Kong već decenijama balansira između globalnog i lokalnog, istorijskog i modernog. Podseća na London ili Njujork, ali sve je povezano sa unutrašnjom Kinom. Transport funkcioniše besprekorno, tržni centri su luksuzni, a neboderi guste mreže stvaraju urbani pejzaž.


Foto: Naxi media, Ivan Andrejić

Ritam života je bliži evropskom nego ultramodernom Guangžou ili Šenžen ritmu, ali tehnologija diktira tempo: mobilna plaćanja, digitalni sistemi i preciznost su svuda. Ovde je futurizam uklopljen u poznati svet, a kontrast sa unutrašnjom Kinom je fascinantan. Pasoš će vam biti potreban za ulazak, Kina i Hong Kong su, kako kinezi sami kažu, jedna država a dva sistema. Čak su i valute različite, Kina koristi juan a Hong Kong ima svoj novac , hongkonški dolar.

Problem…Za malo

I tako, nakon novih gradova, hramova, digitalnih rešenja, došlo je vreme da se iz Guilina koji se nalazi u unutrašnjosti Kine, brzim vozom za dva sata i 650 kilometara vratim u Guangžou i ukrcam na avion. Problem…prvi put na ovom putovanju vidim zabrinuta lica oko mene. Nakon ulaska u železničku stanicu, na ček inu koji liči na aerodromski, gde morate da predate prtljag na skeniranje, veliki broj policajaca mi prilazi i saopštava na lošem engleskom jeziku da ne mogu da se ukrcam na voz, bar ne sa dronom koji su primetili na skeneru. Svo moje pređašnje oduševljenje ljudima, gradovima, celom Kinom, kao da je nestalo u trenu. Zašto ne bih mogao da uđem u voz sa dronom, kada sam već toliko puta bio u svim prevoznim sredstvima sa prtljagom, u vozovima, metrou, i pri svakom skeniranju, sve je bilo u redu.

Policajci su tražili nekog ko zna engleski da mi objasni u čemu je problem, ali ja sam već bio razočaran i smišljao negativan naslov mog članka o Kini. Opraštao sam se sa dronom, u trenutku kada mi je prišla kineskinja koja priča engleski odlično. Policajci su joj objasnili u čemu je problem, Guangžou je tog dana bio domaćin velike sportske manifestacije, kineskih nacionalnih olimpijskih igara, i svim železničkim stanicama, kao i svim policajcima je javljeno da putnici ne mogu da uđu u grad sa dronom kako se potencijalno ne bi ometao prenos igara. Odmah mi je laknulo, razumeo sam da nije problem dron, da je sve u redu, da je samo loš tajming u pitanju. Policajci su mi ljubazno predložili da samo promenim kartu i odputujem u obližnji grad Fošan a onda da odatle odem do aerodroma. Svi su se sjatili oko mene, promenili mi kartu, pomogli da se ukrcam u tačan voz, čak su i poslali jednog od njih da bude pratnja tokom vožnje, kako bi bili sigurni da ću izaći u Fošanu a zatim se sigurno ukrcati na novi voz koji povezuje taj grad sa aerodromom.

Savršenstvo je iluzija, budućnost je svuda

Nakon traganja za greškama i moguće kritike, shvatio sam jedno: ništa nije savršeno. Ljudi prave greške, tehnologija ponekad zakaže, hrana nije uvek kako očekuješ, ali svet ovde funkcioniše u ritmu koji je fascinantan.

Budućnost dolazi po sve: bilo da ste zaludjenici za dronove u Šenženu, ili mirni penzioner u Guilinu koji uživa u karaokama na ulici. Ali jedno je sigurno, svet bi bio bolje mesto ako bi se fokusirali na izgradnju trgovačkih puteva, ako bismo više putovali, upoznavali druge kulture, shvatali jedni druge, pa makar pomoću aplikacija za prevođenje, a ne agresivno hvatajući jedni druge za vrat čim nam se isprazni baterija.

U ovom delu Kine, savršenstvo je iluzija, ali ritam, disciplina, mir i tehnologija pokazuju da budućnost dolazi i ne čeka nikoga.