Srce nam kuca, dlanovi nam se znoje, mišići su nam napeti, stomak nam se grči i koža nas pecka, a ipak iz nekog razloga uživamo u tome.

Neke od najdugovječnijih TV emisija govore o zastrašujućim serijskim ubicama, a milioni ljudi hrle u tematske parkove da bi bili bačeni naglavačke.

Zašto volimo da osećamo strah? Prema psihologu Malcolmu Schofieldu, sve se svodi na evoluciju, biologiju i društvo, prenosi The Sun.

Naime, naš biološki odgovor na osećaj straha, poznat kao borba, instinktivno se razvijao hiljadama godina sa ciljem da nas pripremi za situacije opasne po život. Istorijski gledano , danas su pretnje mnogo manje, ali naš biološki odgovor i dalje postoji. Postoji i argument da nas je pop kultura uslovila da mislimo da moramo da se suočimo sa opasnošću da bismo izgledali jaki.

 Tu je i nalet adrenalina koji doživljavamo kada smo uspaničeni, što može izazvati veliku zavisnost. Ove stvari zajedno značile su da suočavanje sa strahom i odlazak sa događaja nepovređeni donose nama i našim umovima veliko zadovoljstvo - barem za neke od nas.

Gledajući horor film ili ulaskom u kuću za koju verujemo da je ukleta, mi dodirujemo duboko ukorenjene ljudske instinkte i prevazilazimo strahove.

Ovo kasnije podstiče mozak da oslobodi osećanja dobre volje kao način da nas nagradi za preživljavanje. Međutim, previše uživanje u opasnosti, posebno kada je stvarna, može ukazivati na psihopatiju i ekstremno rizično ponašanje.

Zašto uživamo u strahu

Dr. Schofield, koji se specijalizovao za paranormalna verovanja, verska uverenja i duhovnost, rekao je da postoji nekoliko razloga, ali sve zavisi od toga koliko je „stvarna“ situacija u smislu našeg nivoa uživanja.

 "Gledanje horor filma je zastrašujuće, ali niste u opasnosti. Ako se bavite ekstremnim sportom, poput skakanja padobranom, postoji veća opasnost, ali opet, ako je sve bezbedno, velike su šanse da ćete biti dobro. Međutim, u nepredvidivoj, opasnoj situaciji koja dolazi niotkuda, strah koji doživljavate je manje poželjan", rekao je on.

Ona je trostruka – evoluciona, biološka i društvena, smatra stručnjak.

„Iz evolucione perspektive, mi smo teško osposobljeni da tražimo strah jer smo evoluirali da ga osećamo. Naši preci koji nisu osećali strah imali su veću verovatnoću da ih tigrovi pojedu i da ne prenesu svoje gene dalje. Druga teorija je biološka i taj strah nam daje adrenalin. što može da izazove zavisnost. Teorija koja se više zasniva na društvu je da nas mediji i naše porodice podržavaju da mislimo da je suočavanje sa strahom znak snage", dodaje on.

Ako strah nije stvaran, bavljenje njime nam daje element kontrole, a to može nadoknaditi nedostatak kontrole koji imamo u sopstvenim životima.