Nela Mihailović:Umetnost proziva, opominje i upozorava

Proslavljena glumica i prvakinja drame Narodnog pozorišta, u intervjuu za Naxi portal govori o važnosti i značaju umetničkog angažovanja i bavljenja društveno-socijalnim temama,te filmu "Jednaki" koji će domaću premijeru imati u okviru FEST-a. Otkriva zbog čega je "Tvrđava" Meše Selimovića njena lična biblija, ali i da je humor lekovit i jedini način da prihvatimo našu stvarnost.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 2.3.2015. - 14:30:00


(Foto: Favi produkcija promo/Plastika)

Film "Jednaki" je omnibus koji čine šest kratkih priča o tužnim i tragičnim sudbinama dece, a čija je premijera u okviru ovogodišnjeg FEST-a zakazana 7. marta u Domu Sindikata.  "Jednaki", svojim naslovom ironično ukazuje na surove posledice uskraćivanja osnovnog prava svakog deteta da odraste okruženo ljubavlju i brigom svojih najbližih kao i na neosetljivost društva kada su u pitanju dečija prava, reflektujući onu stranu Balkana, ali i bilo kog drugog dela sveta, koja nam se najčešće čini nevidljivom. Šest priča režirali su Dejan Karaklajić, Ivica Vidanović, Igor Stoimenov, Darko Lungulov, Miloš Petričić i Mladen Đorđević, a učešće su uzeli i velikani srpskog glumišta: Marko Nikolić, Nebojša Glogovac, Mira Karanović, Nela Mihailović.


(Foto: Jednaki promo/FEST)

Film "Jednaki" objedinjuje nekoliko priča koje se bave bitnim socialno-psihološko-društvenim problemima o dečjim pravima i problemima sa kojima najmlađi članovi društva moraju da se nose. Svaka priča se bavi jednom temom. Vi  igrate u delu koji je režirao Miloš Petričić,  psihologa koji pokušava da pomogne devojčici  koja trpi zlostavljanje. Kako ste se spremali za lik?

 - Ja igram u priči koju je režirao Marko i segmentu nazvanom "Sofija". Ona je psiholog koja se u školi susreće sa devojčicom koja je zlostavljana. Priča tretira tu temu, ali kroz ulogu Sofije, u kojoj devojčica inicira i probudi strašne uspomene iz detinjstva, jer je Sofija žrtva zlostavljanja u detinjstvu od strane svog oca. Vrhunac tog filma jeste suočavanje Sofije sa ocem, sa kojim ona živi i neguje ga, jer je u međuvremenu ostao šlogiran i nepokretan. Ta poslednje scena jeste poneta filma, jer smo tretirali temu kako neko ko je žrtva zlostavljanja može da nastavi sa svojim životom. Ja sam se veoma pripremala za ovu ulogu sa rediteljem i imala sam razgovore sa psihijatrom koja se svakodnevno susreće upravo sa žrtvama zlostavljanja. Imala sam zaista mnogo pitanja. Ovo je bio veliki glumački izazov za mene, jer u malom prostoru treba ispričati tako bitnu priču, a poslednja scena daje odgovor kako sve to treba prevazići i nastaviti sa svojim životom. Sve se svodi na oproštaj, što je vrlo pravoslavno, ali je do toga doći vrlo teško, jer sama osoba mora da oprosti svom dželatu. Ta scena je bila veliki izazov za mene, jer tananim glumačkim sredstvima sam morala da je iznesem, a preko puta sebe sam imala Marka Nikolića, barda našeg glumišta, koji mi je veoma pomogao u tome.


(Foto: YouTube prtsc/Jednaki)

S obzirom da ste i Vi majka, pretpostavljam da su Vam emocije bile jake tokom kreiranja lika. Da  li mislite da se o tome dovoljno govori u našoj zemlji? Generalno, da li nas društvo vaspitava da je sramota reći da si slab, osujećen i zlostavljan i da je lakše trpeti?

 - Ja uvek imam odgovornost prema svom poslu, ali ovo su veoma bitne teme. Sigurno će u publici biti neko ko je to proživeo i ko će se poistovetiti. Ja sam o tim ljudima razmišljala. Pokušala sam da što više uđem u srž tog problema i da kroz svoj glumački izraz to iznesem na pravi način. Za mene je ovo bio ogroman glumački izazov i divno smo radili tokom snimanja, ali opet, sve to bez novca, što je otežavalo uslove snimanja. No, bez obzira na sve, veoma pozdravljam potez autorske ekipe. Fenomenalna glumačka ekipa je radila na ovom filmu i toplo ga preporučujem. Priča u kojoj sam ja tretira temu zlostavljanja, možda najtežu od svih, ukazuje da ne treba da budemo pasivni. Ukoliko primetimo zlostavljanje, budemo svedok istog treba prijaviti. Ne smemo okretati glavu pod izgovorom da "to nije naša stvar". To je stvar svakog pojedinca posebno kada govorimo o deci.

Poseban kuriozitet ovog projekta je činjenica da su svi autori angažovani na ovom projektu, kao čin lične društvene odgovornosti prihvatili da rade potpuno besplatno. Da li to može biti primer kako svako na najbolji način na koji može i u skladu sa svojom profesijom može i treba da bude društveno odgovoran?

 - Junaci svake priče su deca. Sva ona odrastaju u vrlo teškim društvenim okolnostima i svi su žrtve jedne vrste nasilja. Govori se o pravima deteta po povelji UN, o maloletničkim brakovima, trgovinom ljudi, maloletnoj delikvenciji, deci sa invaliditietom kojima društvo nije nimalo olakšalo najnormalnije životno funkcionisanje u svakodnevnom životu. Film služi tvoj svrsi i bilo je potrebno mnogo entuzijazma Ivici Vidanoviću i Igoru Stoimenovu koji su takođe režirali po jednu priču i koji su zapravo i pokrenuli ceo film i producenti su filma. Potreban je veliki entuzijazam da se napravi film bez novca. Cela autorska ekipa je radila bez novca i to je neki naš doprinos i pokušaj da obratimo pažnju na tu decu i upozorimo ljude, da iako svi živimo u veoma teškom vremenu, i ne samo mi, to je inače univerzalna tema koja se dešava svuda u svetu, da malo zastanemo u svojim životima i obratimo pažnju na tu decu, primetimo i reagujemo. Postoji strašan podatak da je 400 000 dece žive ispod granice siromaštva. To je 5 % populacije i moramo obratiti pažnju. I neka svako uradi ponešto iz svog mikrosveta, pa će nešto da se pomeri. Taj film služi tome i ja se vrlo radujem što sam bila deo toga. On je imao premijeru na Sarajevskom filmskom festivalu, sada će biti prikazan na FEST-u i ja mislim da je veoma bitno da se omogući da on bude dostupan svima. Tema koju film tretira tiče se svih nas. Ne možemo se samo baviti svojim ličnim pričama i ne obraćati pažnju na okolinu, a pogotovo ne kada je reč o deci.  Deca su jedina budućnost ove zemlje. Ako ona završavaju tako, pa nema nam spasa.



                                                                                         Mora se poslati poruka mladima,
                              da je ono šta treba da se trenira unutar nas - kroz knjige, pozorište i bilo koji vid umetnosti.
                                                                          Hraniti i nadograđivati duhovnost, a ne spoljašnjost.


Možemo govoriti o još jednom stadijumu zlostavljanja kojim su žene 21. veka na globalnom nivou podrvgnute. Naime, u svetu šoubiznisa i masmedija žene trpe latentno psihičko zlostavljanje koje propozicijama moderno društvo nameće. Tu temu tretira i predstava "Plastika" po tekstu Stevana Koprivice, u kojoj igrate sa koleginicom Suzanom Petričević. Kako se dogodilo da se kvalitet jedne žene meri samo na osnovu njenog izgleda?

 - "Plastika" govori o teroru lepote kome smo izloženi svakodnevno. Ja u ovim godinama i mudrošću koju sam stekla kroz život, nemam problema sa tim i ne mogu biti isprovocirana. Ali ono što je strašno jeste što su mlade devojke, koje sada odrastaju izložene tom teroru i provocirane svakodnevnim informacijama da je jedini način da uspeš da se podvrgneš raznoraznim plastikama. Ja imam dve ćerke koje odrastaju i kao roditelj, radim sve da im obratim pažnju na to. Suzana Petričević je režirala komad i to je u polaznoj tački komedija, ali kako je to Suzana tokom rada nazvala, to je dramedija. Tretira priču dve potpuno suprotne žene koje se nikada ne bi susrele i popričale da im okolnosti to nisu nametnule. Žene u najboljim godinama, srednje dobi, koje su prošle kroz društvene okolnosti koje su se dešavale od početka 90-ih do 2015. godine i kakve sve posledice nose od tog vremena. Jedna je svojevremeno završila žurnalistiku, bila puna ideja, ideala i snova, druga je žena koja je došla iz provincije, naučena i sa idejom da treba dobro da se uda. Ona je sanjala o porodici, što su jednako važni i tačni snovi, kao i ova novinarka što je sanjala blistavu karijeru. One se susreću u jednom salonu lepote gde iz svog očaja, odluče da nešto spolja promene na sebi, svaka iz svojih motiva. I dok čekaju doktora, započinju razgovor i dogode se dve stravične ispovesti sa mnogo humora. A zašto sa mnogo humora? Zato što je humor lekovit i jedini način da prihvatimo našu stvarnost. Zato je sve pod velom humora i sjajnih replika. Ja volim da kažem, da ne pričamo Suzana i ja o tome da ne treba ići u teretanu i obratiti pažnju na svoj izgled, ali u smislu zdravlja. Ako se neko rodi sa fizičkom manom, ozbiljnom anomalijom, naravno da treba, ako već postoji način, uraditi estetsku intervenciju. Ali mi govorimo o drugoj vrsti plastike. O onoj vrsti plastike koja podrazumeva da danas svi moramo imati korigovane usne, grudi i produžiti noge. Da ne pominjem sva orošavanja koja se plasiraju svakodnevno putem žute štampe. Zato je predstava toliko aktuelna. Svi smo mi to prošli. Ipak, mora se poslati poruka mladima, da je ono što treba da se trenira unutar nas - kroz knjige, pozorište i bilo koji vid umetnosti. Hraniti i nadograđivati duhovnost, a ne spoljašnjost.


(Foto: Favi produkcija promo/Plastika)

Gluma je posao koji zahteva konstanto intelektualno i emocionalno angazovanje.  Da li Vam je nekada bilo teško da se nostite sa tolikom količinom emocija i empatije, budući da ste ostvarili zapažene uloge žena koje nose veliko breme, pri čemu najviše mislim na filmove "Jednaki" i "Led"?

 - Kako da ne. I pozorište i film postoje ne samo da bi se ispričale priče, nego i da bi se pokrenla neka bitna pitanja. I pozorište i film, uopšte vid umetnosti kojom se ja bavim proziva, opominje, upozorava. Upućuje na neke bitne stvari o koje se često oglušimo, opet kroz naše umorne živote. Stvarno je vreme u kome sam sazrevala vrlo teško, i ja ne osuđujem. Tako je lako skliznuti u neku svakodnevnicu, jer mi svi preživljavamo. Svi se borimo da preživimo. Ja imam privilegiju, da se bavim poslom koji volim, od kojeg uspevam da živim i da kroz njega nešto kažem. Vi kada uzmete Šekspira, Dostojevskog ili bilo koji klasik on sam po sebi nameće određenu odgovornost, ali i neka savremena tema koja nas se tiče takođe donosi istu vrstu odgovornosti. Potrebno je da se to prenese na pravi način i da nekog preko puta, makar na trenutak navedem na razmišljanje.

Knjiga koju biste preporucili mladima i koja je pokrenula bitna pitanja u vama?

 - Mene je obeležila knjiga, koju sam, po prvi put pročitala u sedmom razredu osnovne škole i za koju volim da kažem da je moja lična biblija. Vrlo mlada sam je pročitala, a potom joj se uvek vraćala, a to je "Tvrđava" Meše Selimovića. Od reči do reči, to je mudorst do mudrosti. Ja je uvek toplo preporučujem, bez obzira na godine.

Predstava i film

 - Preporučiću film "Jednaki", zbog svega što sam tokom razgovora navela. Predstava "Mali bračni zločini" u Narodnom pozorištu u kome igramo Boris Pingović i ja, ali i zbog toga što Šmita veoma cenim kao francuskog savremenog pisca. "Knjiga druga" je takođe interesantna zato što nije Nušićeva komedija, već građanska drama. Preporučila bih i predstavu JDP "Tako je moralo biti", fantastična melodrama u kojoj igraju sjajni Anita Mančić i Nebojša Dugalić.