Naš mozak ne živi potpuno u sadašnjosti: Nauka otkriva zašto

Informacije koje naš mozak prima putem čula uvek kasne deliću sekunde. Bilo da je reč o svetlosti koja dolazi do mrežnjače oka ili zvuku koji pokreće dlačice u uhu, potrebno je vreme da ti podaci stignu do mozga, a zatim i da ih mozak obradi.

Problem je u tome što je prenos informacija kroz mozak prilično spor. Čak i najbrži neuroni prenose signale mnogo sporije od električnih provodnika poput bakarne žice.

Zbog toga ono što trenutno vidimo ili čujemo zapravo predstavlja svet kakav je bio pre oko 100 milisekundi — odnosno desetinu sekunde ranije. Iako to zvuči beznačajno, naše telo reaguje podjednako sporo, pa bi svakodnevno funkcionisanje bilo veoma komplikovano da mozak nema rešenje.

A rešenje je — predviđanje.

Naš subjektivni doživljaj sveta zapravo je kombinacija zastarele senzorne slike i najboljeg mogućeg predviđanja onoga što se upravo događa.

Mozak uglavnom toliko uspešno „pegla“ ova kašnjenja da ih uopšte ne primećujemo. Ipak, postoje zanimljivi primeri koji otkrivaju kako ovaj sistem funkcioniše. Jedan od njih je činjenica da ne možemo sami sebe da golicamo.

Razlog je taj što mozak unapred predviđa posledice naših pokreta i automatski umanjuje očekivane senzacije.

Sličan primer je osećaj kada stanemo na pokretne stepenice koje ne rade. Telo tada često napravi čudan trzaj ili gubitak ravnoteže, jer mozak unapred priprema telo za pokret stepenica. Kada se one ne pomeraju, ta priprema postaje nepotrebna — i dolazi do osećaja nestabilnosti.

Ali mozak ne samo da kasni za stvarnošću, već na neki način i „vraća vreme unazad“.

To se događa zbog brzih pokreta očiju, poznatih kao sakade, koje pravimo više puta u sekundi. Tokom tih pokreta vid nam se praktično zamagli, ali to ne primećujemo jer mozak privremeno blokira vizuelne informacije kako bi slika sveta ostala stabilna.

Da bi popunio te praznine, mozak naknadno „produžava“ osećaj trajanja slike koju vidimo, pa nam deluje kao da je predmet bio pred nama i pre nego što smo pogled usmerili ka njemu.

Zbog toga se ponekad događa zanimljiv efekat kada pogledamo sekundaru na satu. Možda ste primetili da pri prvom pogledu deluje kao da sekundara stoji malo duže nego što bi trebalo. Upravo je to posledica načina na koji mozak naknadno obrađuje vreme i vizuelne informacije.

Dakle, iako imamo utisak da živimo u sadašnjem trenutku, naš mozak zapravo neprestano pokušava da sustigne stvarnost.