- Srećan sam što sam gost ovog festivala i što imam priliku da se sretnem sa studentima. Ono što je najvažnije predočiti mladom čoveku, pred kojim je tek karijera, jeste da bude svoj, jedinstven. U umetnosti nisu potrebne imitacije, već autentičan izraz. Kada pronađete svoju pasiju, potrebno je usmeriti se i baviti se njome. Tako ni rezultati neće izostati.  

Garone se u svetu filma izdvojio ostvarenjima "Gomora" i "Rijaliti" za koji je 2012. godine osvojio Grand Prix, a film "Priča nad pričama" u kome jednu od glavnih ženskih uloga tumači Selma Hajek dobio je pozitivne kritike. Rad na poslednjem filmu bio je i veliki izazov za Garonea, s obzirom na to da je prvi put odlučio da radi na engleskom jeziku. Inspiracija za scenario bila mu je zbirka bajki autora Đanbatiste Bazilea.



(Foto: Dušan Stojančević)


Posao reditelja je kompleksan i zahteva poznavanje različitih oblasti. Da li je jezik predstavljao barijeru da se izrazite na potpuno jasan način i sprovedete svoju viziju?


 - Mislim da je engleski jezik bio pravi izbor za ovaj film. U knjizi bajki na osnovu koje je pisan scenario za film, tekst nije u prvom planu. Više se radi o vizuelnom efektu i imaginativnom procesu. Odlučivši da film radim na engleskom jeziku želeo sam da promovišem autora dalje i mislim da nisam pogrešio.  On je prvi tvorac bajki i braća Grim su od njega preuzela “Pepeljugu”, “Uspavanu lepoticu” i ostale,  danas svetski poznate bajke. Na ovaj način sam želeo da ostatak sveta upoznam sa Bazileovim radom. Vrlo sam srećan što sam imao priliku da radim na osnovu knjige koja nije bila toliko poznata. U to vreme priče nisu bile namenje samo deci, već svima. Zbog toga su one daleko brutalnije. Mračne su, ali on je genijalan pisac.


Od pedeset bajki koje se nalaze u knjizi film ste bazirali na tri. Koji su bili vaši kriterijumi odabira?


 - Na početku je bio problem odabrati samo tri. A onda sam izabrao one koje su mi omogućile da ispričam priču iz ženskog ugla. Priče tretiraju žene u različitim starosnim dobima, a nit koja ih spaja je želja. Interesantno je da su na filmu radili četvorica scenarista, a da priča u svojoj  osnovi ima ženski karakter. Uvek kada govorim o ovom filmu, pokušavam da sugerišem publici da ga ne posmatra razumski, već da se oslone na emocije.


Inspiracija za film su vam bile najstarije bajke u Evropi. Ipak, neke scene izgledaju šekspirovski, pa pretpostavljam da ste dosta upoznati i sa radom u pozorištu. Vaš otac je bio pozorišni kritičar, da li je to uticalo na vaše obrazovanje?

 - Apsolutno da jeste. Mnogi od glumaca sa kojima radim su pozorišni glumci. Ja sam odrastao u pozorištu, tako da je ono na mene uvek imalo velikog uticaja. Moram da naglasim da Bazileove bajke po stilu mnogo podsećaju na Šekspira. Za njega se smatralo da je Napuljski Šekspir. Veza Bazile-Šekspir imala je uticaja što sam odlučio da film radim na engleskom jeziku.


"Priču nad pričama" ste bazirali na bajkama. Da li postoji neko dramsko delo koje bi vam bilo inspiratvno za film?


 - Trenutno nemam nijedno u planu. Ja sam veoma vizuelni tip i potrebno je da pronađem delo koje se može predstaviti kroz slike. Da bude pogodno da se ispriča kroz “jezik filma”.


(Foto: Dušan Stojančević)

Vaš fokus na vizuelne efekte u filmovima je uvek istančan. Koliko u tome ima udela i Vaša slikarska profesija?


 - I kao slikar i kao reditelj ste upućeni na sliku. Razlika je u samom načinu rada. Kao slikar uvek ispred sebe imate sliku u “totalu”. Rediteljski posao je u tom smislu neizvesniji, jer nemate mogućnost da sve vidite tokom rada. Svakoga dana snimate različite scene i kadrove. Tek kasnije, u montaži, možete stvoriti jedinstvenu celinu. Do tada, morate se voditi ličnim osećajem i vizualizacijom.


Fotografija u filmu je veoma intenzivna i obiluje snažnim koloritom i kontrastima. Rekli ste da vam je inspiracija bio Goja. Zbog čega on?

-  Goja je u svojim radovima dostizao savršen balans između fantazije i realizima. Kada pogledate njegove slike možete uočiti izvestan deformitet kod ljudi. Oni nisu samo ljudi, već se nazire i životnjski karakter. To je odraz njegove ironije. Postoji mnogo Gojinih slika koje se po tematici mogu dovesti u vezu sa Bazileom.

Ovo je drugi put da ste gost Kustendorfa. Pretpostavljam da ste do sada imali priliku da se upoznate sa rediteljskim opusom Emira Kusturice. Šta biste izdvojili kao njegovu najveću rediteljsku vrlinu?

 - I pre nego što sam počeo da se bavim režijom, Kusturicu sam ubrajao među omiljene reditelje. On poseduje svoj stil i to je najvažnije. Kusturica je reditelj koji kreće iz realizma, ali zapravo ga nikada ne imitira. On sve podiže na jedan viši, fantastičniji nivo. Njegovi filmovi poseduju i snažan vizuelni efekat. Kada sam se prvi put susreo sa njegovim filmovima bio sam slikar i u to doba nisam bio mnogo upoznat sa kinematografijom. Kada sam pogledao njegove filmove"Dom za vešanje" i “Podzemlje” oduševio sam se njegovim radom.  Sećam se da sam ga posle projekcije "Crna mačka, beli mačor" u Veneciji  čekao kako bih ga pozdravio i čestitao mu.


Na čemu je Vaš najveći fokus kada krenete da radite na novom filmu? Da li je primaran scenario, vizuelni efekti, neka opšta ideja, glumci…?

  - Najvažnije mi je da radim nešto novo. Nešto što će iznenaditi publiku i što će mi dozvoliti da se oprobam u nečemu novome, ali ujedno  i da razvijam svoj stil. Volim da radim različite žanrove. I ne samo da se žanrovski odredim, nego i da u okviru tog žanra eksperimentišem.