Male navike koje su nam neophodne da bismo dali smisao svakom danu

Šta zapravo znači biti „važan“? To je osnovna ljudska potreba da se osećamo vredno, ali i prilika da dodamo vrednost životima drugih, objašnjava Volas. I jedno i drugo su podjednako neophodni.

„Živimo u epidemiji usamljenosti“, kaže Volas. „U njenom korenu nalazi se jaz važnosti. Kada ljudi ne osećaju da su bitni, povlače se i izoluju.“ Taj osećaj može se pojaviti svakodnevno, u velikim i malim situacijama: kada ne dobijemo priznanje na poslu koje smo očekivali, kada se tokom večere u društvu osećamo nevidljivo ili kada imamo utisak da nas partner uzima zdravo za gotovo. Upravo zato Volas nudi jednostavne načine da sebe, ali i druge podsetimo da zaista jesmo važni.

Odvojte minut za razmišljanje

Na kraju svakog dana, vratite se mislima na to kako je protekao. Pokušajte da uočite makar jednu malu stvar kojom ste pozitivno uticali na nečiji život i zapišite je. Možda ste pomogli komšiji, nasmejali kolegu ili strpljivo i s ljubavlju izneli težak razgovor. Ovakva vrsta samosvesti, kaže Volas, jača naš unutrašnji osećaj lične vrednosti.

Sačuvajte lepe poruke

Volas predlaže da napravite takozvani „fajl uticaja“ - kutiju ili fasciklu u kojoj ćete čuvati poruke zahvalnosti, kartice ili mejlove koje ste dobili. U danima kada vam se čini da niste bitni, dovoljno je da ih ponovo pročitate i podsetite se sopstvene vrednosti.

Zahvaljujte se konkretno

Pokazivanje zahvalnosti jedan je od načina da drugima stavimo do znanja da su važni. Kada vam neko pokloni lep dar, pokušajte da se fokusirate na osobu, a ne samo na predmet. Umesto „Hvala na ovom divnom džemperu“, možete reći: „Hvala ti što me tako dobro poznaješ i uvek znaš šta volim.“ Isto važi i za savete — javite nekome da ste ih primenili i kakav su rezultat doneli. Time pokazujete da cenite nečije vreme, pažnju i trud.

Obratite pažnju na ljude koje srećete

U svojoj knjizi Volas piše o stvaranju „prostora važnosti“ svuda oko sebe. To su mesta van kuće i posla na kojima gradimo osećaj zajedništva — kafić, park za pse, teretana ili bilo koje mesto koje redovno posećujemo. Ona navodi primer svog oca koji je, nakon penzionisanja, jednom nedeljno ručao u istom restoranu. Upoznao je osoblje, znao njihova imena i zanimao se za njihove živote. Kada se, zbog porodičnih okolnosti, neko vreme nije pojavljivao, osoblje je primetilo njegov izostanak i kasnije mu uručilo zajedničku poruku podrške. Taj restoran postao je „prostor važnosti“ jer su se ljudi međusobno videli i prepoznali.

Zamislite nevidljivi znak

Volas sebi postavlja mali izazov koji preporučuje svima: zamislite da svaka osoba koju sretnete nosi nevidljivi znak na kome piše „Reci mi — da li sam važan?“ Kada tako gledamo na ljude, lakše je reagovati s pažnjom i razumevanjem. Postoji i dodatni efekat — svaki put kada nekome potvrdimo njegovu vrednost, podsećamo i sebe da smo potrebni, cenjeni i sposobni da napravimo razliku. Pomažući drugima da se osećaju važnima, potvrđujemo i sopstvenu vrednost.