Ljiljana Kapor: U poseti Mominom Ateljeu

Ljiljana Kapor, supruga i osnivač  Zadužbine Momo Kapor, u intervjuu za Naxi portal pravi osvrt na ovogodišnju dodelu Nagrade Momo Kapor koju je ustanovila Zadužbina, priseća se njenih i Mominih putovanja i obilaženja ateljea čuvenih slikara, Mominih rituala koje je primenjivao prilikom stvaralačkog procesa. Objašnjava kako je slikanje školica postalo njegov zaštitni znak, ali i kako je slikajući jednu sliku namenjenu njoj uspeo da ostvari težnju da slika ostane crtež.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 19.4.2015. - 20:10:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Platno, jedna ideja, malo mašte, mnogo ljubavi i posvećenosti...sve ovo i mnogo više staje u jedan slikarski stvaralački proces. Za Momu slikarstvo je predstavljalo odlazak u jedan drugi, intimniji svet. Svet u kome vlada tisina i u kome razgovara sa renesansnim velikanima koje je najvise voleo. Izlozba "U ateljeu sa Momom Kaporom" odlikuje se posebnom atmosferom. U njoj prednjače dela iz njegove mirnije stvaralačke faze, u kojoj dominiraju anđeli, portreti dragih ljudi i one koje je voleo i poštovao. A iznad svega tu su školice - pregrst školica koje podsećaju da je najbogatiji onaj čovek koji u sebi uspe da sačuva dečji pogled na svet. Tu su i mudre izreke koje je voleo i kojih se pridržavao, ali i otvorena vrata njegovog ateljea, koji je u svrhu izložbe, Ljiljana Kapor iz njihovog doma preselila u izložbeni prostor Doma vojske. 


                                         - Suština potiče iz linije koja proizilazi upravo iz njegove osobenosti.
                                                                          Ona je sizmograf duše.
                                                       Na takve stvari niko ne može da ostane ravnodušan. - 


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

                             Umetnika ne možete u potpunosti upoznati dok ne zavirite u njegove odaje

Poseban deo izložbe čini Momin atelje.  Kako ste se odlučili da i ovaj deo Momine osobenosti podelite sa njegovom publikom?

 - Do sada su u Domu vojske bile organizovane dve velike retrospektivne Momine izlozbe. Prva je obuhvatala ulja na platnu kojima je predstavljeno njegovo stvaralastvo od početka do kraja, druga izložbu pastela i crteža. Tim konceptom težila sam da predstavim celokupno njegovo stvaralaštvo. A onda sam razmišljala i setila se kako smo kada god smo putovali po svetu jurili da posetimo kuće, ateljee slikara i pisaca, umetnika koje volimo. Gledala sam Momu kako s ushićenjem ulazi i posmatra njihove sobe i kutke i  želela sam da publici dam i taj deo Mominog duha. Pre desetak godina putujući na Azurnu obalu ušli smo u kuću Renoara, gde smo mogli da  vidimo njegove lične stvari koje su i nakon toliko vremena izgledale netaknuto - četkice kojima je slikao, dvosed...Posećivali smo i ateljee Pikasa, Antige i to mi je bila zvezda vodilja, jer zaista ne možete da lepo upoznate nekoga dok ne uđete u njegove intimne odaje. Sve te stvari koje su dodirivane, sa kojima su umetnici radili zrače njihovu energiju. Čak i ja kada uđem ovde imam osećaj da je Moma tu. To je njegova divna energija. Slično kao sa freskopiscima - oni rade sa molitvama i njihove ikone vam vraćaju tu energiju. Tako i stvari kojima je Moma slikao, pisao, knjige koje je čitao prenose njegovu energiju i ja želela da taj deo svoje kuće podelim sa njegovom publikom. Ma policama se mogu videti knjige koje su stajale u ateljeu i kojima se uvek vraćao.

Koje knjige su Momi bile posebno drage i inspirativne?

  - Moma je bio vaspitan na renesansnoj umetnosti i uvek smo kupovali monografije proslavljenih renesansnih slikara, među kojima je najviše voleo Da Vinčija.  Zatim Botičelija, Rafaela, Velaskeza...Voleo je i Pikasa...Neko sa putovanja "vuce" cipele, mi smo "vukli" knjige. Prelazili smo kilometre kako bismo stigli iz jednog grada u drugi, sa jedne izložbe na drugu i uvek smo kupovali knjige kao uspomenu. Sve one su našle mesto u njegovom ateljeu. Moma je verovao da na taj način komunicira sa svima njima. To je njegov pokusaj da shvati kako je neko vukao liniju, pravio boju...To je komunikacija svojstvena slikarima.  


                                                         - Moma je zaista bio jedno veliko dete!  - 


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Momo je govorio da je "slikarstvo umetnost tišine". Koliko se njegov pristup radu razlikovao tokom pisanja i slikanja?

  - Da, u smislu tišine u njemu samom. Razgovor na miru sa umetnikom. Za razliku od onoga što se dešava kada on zaista slika. Ja bih uvek rekla da je pisanje tišina, ali nije umetnost tišine. Pisanje je ona realna, spoljašnja tišina koja mu je potrebna kada je skoncentrisan da ono što je osmislio u glavi pretoči na papir. I onda nema gostiju, upadanja u kuću...To je prava askeza. Za razliku od slikarstva kada sluša muziku, dolaze prjatelji, daje intervjue...dakle, jedan potpuno drugačiji tip života i odnosa prema radu. 

Da li je imao ustaljene rituale kojih se pridržavao tokom rada?

  - Ne, on je imao samo rituale koji se tiču same pripreme za rad, bilo da je reč o slikanju ili pisanju. Nikada nije istovremeno pisao i slikao. Njegova rečenica jeste da je to "nemoguće, jer je to kao da prebacite struju sa 240 na 120 i obrnuto". Uvek je radio od podneva do četiri, pet sati popodne. Nikada nije radio u kasnim večernjim satima i nije radio rano ujutru.  Sa radom je počinjao u podne, jer se na dnevnom svetlu najbolje vide boje. Kada bi nekada i pokušao da radi ili poravi neki deo tokom večeri, ujutru ne bi bio zadovoljan razultatom.  - Vidiš kako me zavara noć - , umeo je onda da kaže. Isto se dešavalo i sa pisanjem. Uvek je koristio dnevno svetlo za slikanje i za pisanje, jer je tada njegova koncentracija bila najjača. Ujutru se probudi, potpuno je bio uglađen od glave do pete i tako je i slikao i pisao. Nakon jutarnje šetnje i kafe skoncentrisao bi se na rad.


                                  - Neko sa putovanja "vuče" cipele, mi smo "vukli" knjige.  - 


Kao neko ko se primarno ne bavi umetnošću, a proveo je život uz umetnika i bio prisutan tokom njegovog rada, kako ste Vi posmatrali na njegovo stvaralaštvo i talenat?

  - Mi smo jako dugo zajedno živeli i svakog puta sam iznova bila fascinirana belim platnom i pojavljivanjem nečega što se pretvara u anđela, cveće, Adu...Uvek mi je bilo fascinantno kako od trenutka kada krene da pravi liniju iz toga kasnije izranja neka lepotica, grad ili Školica. On je imao lepotu iznutra, a tako je i slikao. Voleo je lepo. Celog života bila sam fascinirana njegovim talentom i radom. To ne može da se nauči. Kada vidite liniju u jednom potezu, jasno je da to ne može da se nauči, to vam Bog da. Uče se oni osnovnim tehnikama na Akademiji, ali sve ono što je suština potiče iz linije koja "ide" upravo iz njega, njegove osobenosti. Kada napravi liniju nema popravke, ona je sizmograf duše. Na takve stvari niko ne može da ostane ravnodušan.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Jedan od eksponata jeste i slika "Anđeo za Liku" koju je Momo naslikao za Vas. Ono što je interesantno, jeste da je upravo slikajući nju Moma ispunio nimalo lak zadatak. 

 - Kada je slikao znao je kaže: - Uvek završim sliku do kraja. Nikako ne uspevam da mi ostane crtež. - Povuku ga boje i  slika postane gotova, zatvorena tekstura. Kada je krenuo da slika ovu sliku, inače je po Leonardu voleo da slika anđele, u jednom momentu, kada je napravio potez ja sam mu rekla da ne dira ništa više na njoj. Kada ju je pogledao, bio je zadovoljan rezultatom, jer je upravo tome težio. Isto je kao kada pisci teže kratkom romanu. Najzahtevnije je napisati kratak roman i jako ih je malo u istoriji književnosti. Tako je i u slikarstvu, ponese vas da završite sliku. Ovim Anđelom Moma je ispunio zadatak da bude slika, ali i da ostane crtež. 


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Vi ste osnivač Zadužbine Momo Kapor. Tokom pet godina, koliko Zadužbina postoji, sa kojim ste se sve izazovima suočavali?

 - To je zaista velika odgovornost i posao, ali sve je moguće kada je osnova ljubav. Ta ljubav mi je pokretač i sećanje na ceo život koji sam sa Momom provela. Nažalost, mi smo narod koji je sklon zaboravu i mislim da se nisam tome posvetila na ovaj način, ne bi bio potpuno zaboravljen, ali zahvaljujući svemu što je Zadužbina do sada uradila, on živi. U saradnji sa Srpskom književnom zadrugom objavljene su dve knjige, a sada se očekuje i izlazak treće. Knjige predstavljaju zbirku intervjua koje je Momo dao za života. Pokušali smo da sakupimo sve intervjue koje je davao od 70-ih do 2010. godine i Dragan Lakićević i ja smo se našli pred nimalo lakim zadatkom. "Sentimentalni prtljag Mome Kapora" obuhvata intervjue tokom prvih 20 godina karijere, "Sentimentalni rat i mir Mome Kapora" obuhvata ratni period, a u pripremi je i treća koja će obuhvatati intervje do kraja života. Ove knjige će biti jako značajne za sve buduće mlade ljude koji požele da se upoznaju i bave Mominim stvaralaštvom i ličnošću. Trudim se da što više držim u sećanju Momu, jer dolaze neke nove generacije koje manje čitaju i kojima su bliži savremeni vidovi komunikacije. Ali i pored toga sam prijatno iznenađena koliko te nove, mlade generacije znaju za Momu. Zato se i trudim da sadržajima obuhvatim sve. Izložba "U ateljeu" pored školica obuhvata i Momine citate koje gotovo svako zastane da pročita, ali i video u kome smo izdvojili segmente interjva u kojima govori o umetnosti. Za pet godina sam uložila puno, truda, energije i ljubavi, ali mislim da se to isplatilo. Čitajući poruke koje su posetioci izložbe ostavljaji samo sam dobila potvrdu da je ovo pravi i ispravan put i da na ovaj način Moma zaista živi. 

(Foto galerija: Naxi media, autor: Željka Dimić)