Kusturičin dokumentarac predstavljen na FEST-u

Na samom početku, Emir Kusturica je istakao važnost FEST-a, prisećajući se da je njegov prvi kontakt sa svetskom kinematografijom 70-ih godina vezan upravo za ovaj filmski festival.

Festivali postoje u vremenu kada se menja forma prikazivanja filma i kada umesto Holivuda nastupa Netflix. Sve se manje filmom bave ljudi koji su izučili zanat, koji imaju dobre ideje i koji dobro pišu. U međuvremenu, pala je i cena proizvodnje filma, tako da praktično gotovo svako može da napravi film. Ali opet, pitanje je snage ideje i onoga ko pravi taj film. Kada sam ja počinjao da se bavim filmom, na svetskim festivalim se pravila selekcija između 400 ili 500 filmova, a sada i po nekoliko hiljada. U toj kvantifikovanoj stvarnosti, mislim da će festivali ipak ostati u budućnosti mesto koje je "sigurna kuća" filmu.



(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Film "Pepe, jedan užvišeni život" Kusturica potpisuje kao reditelj i koscenarista, a do sada je prikazan na brojnim svetskim festivalima. Kusturica je otkrio kakva je bila reakcija publike u Južnoj Americi, te kako očekuje da će publika ovde reagovati na film:

Vrlo je zanimljivo ovo novo stanje koje je nastalo obnovom gradiva u Latinskoj Americi gde SAD obnavljaju državne udare, i gde Urugvaj, koji se nalazi na jugu, skriven od tih događaja, nije još uvek na jelovniku. Zato će biti zanimljivo da se pogleda film u koje je jedna idealizovana životna forma koja vraća u vreme Rusoa. Jedina teritorija gde je ostvaren ideal, neki kompromis između socijalizma i kapitalizma. Na Kubi je bilo vrlo dirljivo jer je Kuba ostala ono što je i bila, iako su svi očekivali da će Kuba da padne kad umre Kastro. Meni je drago da sam završio taj film, jer kao i svi moji filmovi to je bila velika muka, posebno zbog neznanja kako da se taj film struktuira. Pronašao sam formulu da se sve što je u tom životu bilo značajno iscrta u 24 poslednja sata njegovog predsednikovanja, gde sam kraj filma sugeriše idealizovanu formu gde predsednik jedne države preda lentu, deset hiljada ljudi mu aplaudira na odlasku, a onda sa svojom ženom ode na viski. To je nezamislivo, ne samo u Srbiji nego i u Evropi. Zamislite samo Makrona koji sa suprugom ode na večeru a da ga niko ne prati, šta bi mu se desilo. Tako da u tom filmu su se sudarale trenutne političke ideje, moje oduševljenje ljudima koji su čvrsto branili svoje principe, i ono čemu sam ostao veran, to su te idealizovane forme umetnosti i ljudskih zajednica. A to je sigurno jedina u svetu gde je taj dodir socijalizma i kapitalizma učinjen na najbolji mogući način. Film je za mene izražavanje primarnih emocija, kao i muzika. Mislim da razlika između onoga kako reaguju u Buenos Airesu, Veneciji, Havani i Beogradu ne može biti velika, zato što se tu radi o jednom čoveku koji je mio i koji je obavio svoju socijalnu misiju, ne mogu reći kao mesija, ali je izveo nešto što nikom nije pošlo za rukom.

Najavljen je rad na novom filmu "Beli oblak Džingis Kana", čiji je početak snimanja planiran u septembru, a koje će se tokom naredne dve godine dešavati u Mongoliji.  

Film govori o jednoj nesrećnoj epizodi iz biografije Džingis Kana kada je na putu za osvajanje zapada zabranio rađanje dece, a onda je njegov najbolji prijatelj bez njegovog znanja odlučio da se dete rodi, pa je nastala panika u tom logoru koji se pomerao.

Podsetimo, film "Pepe, jedan uzvišeni život", premijerno je prikazan na ovogodišnjem, 12 Kustendorfu.