Jadranka Jovanović: Drugovanje s istinom je lek

Pred veliki koncert u Kolarčevoj zadužbini, Jadranka Jovanović, proslavljena operska diva, mecosopran i Prvakinja Opere u Narodnom pozorištu u Beogradu, u intervjuu za Naxi portal otkriva zašto su koncerti pred domaćom publikom posebni i vredni svakog truda, da su samospoznaja i istinoljubivost put ka sreći, koje mesto u rodnom gradu joj iznova budi posebno osećanje, ali i da se suština umetnosti krije u estetici emocija.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 9.5.2014. - 13:00:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Nakon koncerta u Karnegi holu, Jadranka Jovanović odlučila je da deo koncertnog repertoara predstavi i beogradskoj publici u Kolarčevoj zadužbini, 11. maja. U pratnji Nikole Rackova, sa kojim je ostvarila dugogodišnju saradnju, publiku će provesti kroz putovanje svetske muzičke baštine.

- Prošle godine imala sam značajan koncert u Karnegi Holu, posle čitavog niza pomeranja koja su prethodila zbog vremenske nepogode koja je pogodila Njujork kada je bio zakazan prvi koncert. Koncert je protekao veoma uspešno, sa mnogo uzbuđenja i peripetija, i sada sam odlučila da najveći deo tog koncertnog programa predstavim i na Kolarcu, beogradskom Karnegi holu. U Njujorku je program nazvan "Svetski muzički biseri" što je značilo šetnju kroz repertoar različitih kultura i govornih područja. Komunikativan i raznolik, program je obuhvatao muziku iz celog sveta - od operskih arija, solo pesama, italijanske kancone, španske zarzuele, ruske muzike, jevrejske, kineske, ali sa posebnim akcentom na srpsku. Sada neće biti akcenta na srpskoj muzici, ali se otvorio prostor za druge stvari i inovacije poput četvoručnog sviranja. Takođe, imaću gosta Olivera Njega, koji je moj kolega i saradnik, a sa kojim sa spremila nove duete. Na klaviru će me pratiti profesor Nikola Rackov. 

U Srbiji uživate veliki ugled kod publike i vaši koncerti su uvek rasprodati. Koliko je za Vas, pored toga što ste umetnik svetskog rezimea, značajno saznanje da ste voljeni i uvažavani od strane svojih sunarodnika?

 - Mnogo mi znači. Sada, kada bih stručno izanalizirala šta sam svih ovih godina radila, zaključak bi bio da sam unela mnogobrojne novine i pomeranja iz oblasti klasične muzike. Brojna svetska dela koja sam uvela u repertoar na naše prostore, strast sa kojom sam se borila da našu publiku upoznam sa sadržajima koje sam otkrivala i upoznavala putujući po svetu, želja da im približim arije koje su zaboravljene ili na našim prostorima nepoznate...Strast, trud i energija da dođem do tih materijala u umetničkim krugovima prolazila je nezapaženo, ali je našla put do srca mnogobrojne publike koja je to osetila i prepoznala. Iza mojih nastupa obično nisu stajale velike institucije, većinu teškoća i poslove organizacije sam iznosila sama. Na predstojećem koncertu izvešću numeru "Rabi Tam" na jidiš jeziku za kojom sam tragala godinu dana po celom svetu, a koja je zaštićena i postoji samo jedno malo mesto u Americi gde su zadržana prava za nju. Godinu dana truda, istraživanja, lažnih nada, odlaska u nototeku u Berlin, Milano, a to sve zbog tri i po minuta muzike koja će biti izvedena na Kolarcu. Ali kada shvatim da sam tu čudesnu pesmu, uvela na repertoar u našoj zemlji i da će možda neke druge generacije, kako budu nadolazile, čuvši tu pesmu poželeti da je one imaju na repertoaru shvatam da je vredno. Taj trud i zalaganje, paradoksalno, upravo je prepoznala široka publika, verovatno nesvesno, ali svesna da prisustvuje događajima koji nisu uobičajeni, ustaljeni i ne predstavljaju očekivani repertoar popularne klasike. Sve te numere su visoko komunikativne, čak i sa onim ljudima koji su po prvi put kupili kartu i našli se na koncertu klasične muzike. S druge strane, veliki odabir pesama je prilagođen mom ukusu, jer ne mogu da izvodim nešto što mi se ne dopada.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Vi ste umetnik koji konstantno istražuje svoje granice i prevazilazi uobičajenu prezentaciju operske koncertne muzike. Koliko Vas takav način rada ispunjava i po kom vrednosnom sudu prepoznajete važnost sadržaja koji prezentujete široj pubilici?

 - Nema tu razuma takvog, to je samo emocija. Sve ide iz srca i po vlastitom osećanju. Kao što sam jednom u nekom filmu čula malu temu koju sam momentalno zapisala, na prvo i jedino slušanje, a tek posle saznala ko je autor. Ono što se meni dopadne, osećam i imam potrebu da podelim sa publikom. Ja ne mogu da pevam nešto što mi se ne dopada. Zbog toga sam imala probleme i tokom studiranja, jer na fakultetu postoje zadate propozicije kojih se moramo pridržavati kada polažemo ispite. Iako sam nailazila na osporavanja, kasnije sam sa zrelošću shvatila da sam išla za jedino pravim i normalnim, a to je da samo ono što prođe kroz moje srce ima šansu da prođe i kroz srce onoga koji sedi prekoputa mene. U svim situacijama ja sam išla za estetikom emocija, jer mislim da je u tome suština umetnosti. Ali i pitanje emocija je varijabilno - emocija ima hiljadu lica i nijansi. Zato je to široko polje u kome ja živim na instiktivan način, što je prihvatljivo i realno, jer je talenat teško objasniti i obrazložiti. Može se donekle razložiti i opisati, ali on je uvek jedna celina koja se sama organizuje i koja sadrži mnogo intuitivnog i instiktivnog - onoga što ide mimo razuma.

- Čovek ne može biti srećan ako sebe laže, ako ima masku, 
        teži stavljanju stvari pod tepih. Privatno i profesionalno sreća može da se bazira samo na istinoljubivosti. Što pre to shvati, čovek može da dođe do jednog harmoničnog mira, koji nije stalan, ali sreća i jeste da se dobro osećate u raznim fazama svog života uprkos turbulencijama. -

Koliko Vam je, kao nekome ko je od najranijih početaka imao izražen stav i autentičnost bilo teško da prepoznate svoj put, istrajete na njemu i izborite se za ono što danas jeste?

 - Bilo je i teško i lako. Lako, jer sam sledila sebe, sasvim prirodno. Svi smo toliko autentični i ako svesno ili podsvesno to umemo da prepoznamo, iščitavamo našu prirodu i sledimo je. U vreme kada sam ja odrastala postojala je i tendencija negovanja ideala. Pa ukoliko takvo usmerenje niste dobili kod kuće, učili ste u školi, ili po vlastitom nahođenju, ukoliko ste samonikli. Slediti sebe na jednom civilizacijskom, opšteljudski pravilnom putu, sa svim kamenčićima, stenama, morima...Sve je premostivo kada iskreno, promišljeno, razmišljajući o nekom opštem dobru sledite ono što vam je genetski dato, a svako poseduje određeni dar i vrstu autentičnosti koju samo treba da iščitava i pravilno razvija. S druge strane, na tom putu nailazite i na osporavanja. 

Učenje na vlastitim greškama, doslednost, ali i praćenje izraženog unutrašnjeg impulsa za pravičnost i istinu, uslovili su da njen put ne bude uvek lak, ali svakako njen. Onda ne čudi što se kao studentkinja početnica suprotstavila profesorki i rekla da će otići na takmičenje i pored njenog osporavanja, u želji da oslušne sebe i težnju za proverom njenog odnosa pred publikom i članovima žirija. 

 - Kada se toga setim, mislim da i to ukazuje na jednu u povoju, ali izgrađenu ličnost, koja mora postojati, ukoliko joj sledi ono što je mene čekalo kasnije. A to znači da ste samonikli, da ste svoji, osluškujete sebe i borite se u svim situacijama umetničkih, brzih odlika, do različitih životnih. Sve to mora da postoji u vama za karijeru tih razmera i dimenzija. U početku, ja sam sebi bila važna i bila usmerena na sebe. Možda je tome razlog što sam rano ostala bez oca i jedinica sam. Tako da je meni dugo bilo važno da u sebi imam kritičara, podršku, ispravnu, pozitivnu, osobu jaku kao stenu...To nije nimalo lako, i danas kada su mi neke stvari osvešćene shvatam da me je moja istrajnost i pravdoljubivost koštala i da možda nisam morala da prođem baš sve te udarce.

Težnja za samospoznajom, proverom vlastitih mogućnosti i samokritičnost, otvorili su put individualnog i umetničkog razvoja, pa ne čudi što se današnja osrednjost i manjak kvaliteta kosi sa njenim merilima vrednosti.   

 - Vrlo je važna ta vrsta samosaznanja, otvorenog, ne deklarativnog odnosa sa samim sobom. Ako mogu jednom godišnje da kažem "fenomenalno" to je ogroman uspeh. Mogu reći: "Dobro, vrlo dobro, solidno...Solidno sam zadovoljna." Ovo je vreme u kome je sve fantastično, marketinški upakovano u fantastiku i dolazi do samozavaravanja. Čovek ne može biti srećan ako sebe laže, ako ima masku, teži stavljanju stvari pod tepih. Privatno i profesionalno sreća može da se bazira samo na istinoljubivosti. Što pre to shvati, čovek može da dođe do jednog harmoničnog mira, koji nije stalan, ali sreća i jeste da se dobro osećate u raznim fazama svog života uprkos turbulencijama. Kad drugujete s istinom, to je fantastična stvar. Istina je lek. Mene to niko nije učio. Ja to sada znam da formulišem, ali sam tako živela i pre nego što sam toga bila svesna. Bitno je da se sve u vama bazira na zdravim i pozitivnim osnovama - da niste u sukobu sa svima, ne mrzite, niste osorni...Ne mogu da menjam druge, ali sebe mogu. Zdravim, odnosom, inteligencijom, promišljanjem, dobrotom, često i ravnodušnošću, nikako mržnjom i osvetom, jer su to slabosti. Možda se prkos u mladosti i dogodi, ali posle shvatite da je to uzaludno trošenje energije koju možete iskoristiti za neke druge, lepše stvari, kao što su traženje nota, kreativnost...


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Od debitantske uloge Rozine u Seviljskom berberinu u Narodnom pozoristu u Beogradu, gde je tumačila sve glavne mecosopranske uloge, preko Milanske Skale odakle je i započela njena internacionalna karijera, Jadranka je nastupala u gotovo svim prestižnim svetskim kućama Opere. Nove uloge, donosile su nove izazove. Iako ste ostvarili veliki broj uloga, čini se da uloga u operi "Karmen" ima posebno mesto u Vašoj karijeri. Isticali ste da je nikada niste izričito tražili, ali čini se da je ova uloga birala Vas. 

 - Ja se nikada nisam borila za tu ulogu, niti sam je smatrala najpoželjnijom. "Karmen" je sva u energiji i neprekidnom davanju i duboko sam svesna njene teškoće. Paradoksalno, ona deluje kao uloga oko koje se otmaju zato što svi znaju za "Karmen" i postoji težnja da predstave tu neku Karmen, tu neku želju...Da sam mogla da biram, odabrala bih mnoge druge uloge, ali mi se desilo da sam do sada u svom umetničkom opusu imala 13 svetskih premijera "Karmen": u Rimu, Milanu, Đenovi, Atini, Sao Paolu, Rio de Žaneiru, Japanu gde sam čak igrala u dve produkcije...Jedino ono što se nikada nije desilo i neće se destiti jeste premijera u Beogradu. Posle svih svetskih scena nisam dobila priliku da premijerno igram "Karmen" u beogradskoj Operi. Kada sam shvatila da će se mnogobrojna publika, zapitati šta je razlog tome, osetila sam potrebu da moram da je upozorim da postoje stvari koje su izvan umetnosti. Usled takvih odluka, shvatila da će sva publika biti dezavuisana, a to nije dobro, ni pošteno i nisam mogla to da dozvolim.

S ushićenjem govori o ljubavi prema rodnom Beogradu, sredini mosta na kojem se svakog puta susretnu sećanja i uzbuđenje kada se vraća u rodni grad. Objašnjava zašto je i pored internacionalne karijere kao središte i mesto za život izabrala upravo ovaj beli, "ružni" grad, koji je na svojstven način lep i neponovljiv. 

 - Jedan od razloga je što sam rođena u Beogradu. Zatim, vrlo brzo sam, putujući po svetu, postala svesna da bez obzira na kosmopolitizam, ili današnji globalizam, stranac ostaje stranac. Retki su ti koji su se asimilirali. Čak i kod onih koji su se asimilirali, njihova deca prolaze teške trenutke, jer ne znaju ko su. Ja sam sve to sagledala i shvatila da to ne želim. Može biti da je to skučen način života, na neki način možda i sebičan. Prisutna je još jedna stvar - pored neverovatne ljubavi koju imam, uticaj je imala i škola koja nas je učila rodoljublju. Mi smo svakog dana pevali pesme koje su bile iskreno posveće našoj zemlji i osećali ljubav prema njoj. Svuda u svetu s ponosom govore o svojoj zemlji i s velikom ljubavlju pevaju himnu. Svuda nailazim na prirodnu ljubav prema rodnoj zemlji, samo smo mi kritikovani i kažnjeni ili okarakterisani kao izričiti nacionalisti. Ja to ne dozvoljavam, nikada nisam pristajala na to i možda zato što je to moj izričit stav nikada zbog toga nisam imala neprijatnosti. Drugi razlog je vrlo pragmatičan. Ja sam počela, ne od nule, već od minusa - sve ono što je u mom profesionalnom i porodičnom životu sticano je teškom mukom. Veliko zadovoljstvo i jeste u tome što je sticano. Duboko sam bila svesna da bi u nekoj drugoj zemlji, čak i u mladosti kada ne poznajete granice, započinjanje života tamo značio još veći minus. Ovde sam bar govorila svoj jezik, mogla da se ljutim i borim kao svoj na svome.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Da li možete izdvojiti trenutke kada ste osetili poseban ponos i ispunjenost što se bavite ovim poslom?

 - Ja sam oduvek verovala u sebe i sve mi je to dolazilo prirodno. Nisam bila fascinirana sobom u tom svetu. Možda bih izdvojila trenutak kada sam pevala sa Plasidom Domingom, ali to nije bilo saznanje da sam ja na pravom putu ili da mi se dešava nešto veličanstveno, već saznanje da sam se susrela sa gorućim umetnikom. Tu sam doživela fascinaciju, saznanje o umetničkom susretu. Ali sam imala obrnutu situaciju, a to je da sam dva puta mogla da odem iz Narodnog pozorišta. Oduvek mi je bilo važno da zadržim svoju samostalnost, ja sam kao samostalni umetnik i započela svoju karijeru. Moj savet bi bio, ne samo ljudima u mojoj profesiji, nego svima, da kojim god poslom da se bave mogu da računaju na svoju samostalnost, jer su onda slobodni ljudi. A to znači da su koliko-toliko ekonomski nezavisni, da im prohtevi stanu u njihove mogućnosti, da su dovoljno vredni i samosnalažljivi.

Govoreći o moralnoj poljuljanosti koja je, nažalost, deo naše svakodnevnice, Jadranka objašnjava da je jedan od uzroka takvog stanja to što se ne govori dovoljno i javno o lošim i neprimerenim stvarima. Za kakve sadržaje su uskraćeni mladi ljudi danas, a koji su bitni za pravilan razvoj i kritički sud?

 - Možda je moja generacija napravila najveće propuste kada je reč o vaspitavanju mladih. Jer, iako se jedan deo vaspitanja izgubio kroz obrazovanje, porodica je ta odakle dobijamo smernice. Neprimereno je da mladu devojku majka savetuje da ne prođe kao ona i da se okreće luksuzu, a uskraćuje druge vrednosti. Vidim da to danas jeste tendenicija, a ako volite sebe ne možete se tek tako odreći vlastitog bića u zamenu za materijalno. Vi imate luksuz, vama je dobro, ali u stvari vam je loše.  Ima grešaka roditelja, ali mislim da je najveći razlog ne pričanje o bitnim problemima. U umetnosti postoji takođe velika korumpiranost, ne samo materijalna nego i moralna. To su stvari o kojima se ne priča. Priča se privatno, u četiri oka, ali se o tome ne govori otvoreno i javno. Potrebno je javno govoriti i ukazivati na primere koji sporovode nemoralnost i urušavaju društvo.