Ovogodišnji Bitef programskom selekcijom pozabaviće se nekim od aktuelnih društveno-socijalno-političkih problema. Započeće predstavom Dragana Živadinova kojom će se napraviti osvrt i pokušaj "pročišćenja od nacizma", nastaviti valjanjem u blatu, da bi se završio sviranjem Rekvijema. Da li će ovogodišnje bitefovsko putovanje ponuditi jednu kolektivnu katarzu?

Ne znam da li festival koji se završava Rekvijemom može doneti kolektivnu katarzu. Reč je o obradi Mocartovog Rekvijema, zapravo kompilaciji, jer je kompozitor Fabricio Kasol napravio kompilaciju Mocartovog Revijema i popularne afričke muzike, odnosno afričkih pogrebnih pesama. Konkretno u ovoj predstavi, čiji je autor proslavljeni belgijski koreograf Alen Platel, na sceni pratimo muzičare i jedan video rad na kome se vidi jedna bela gospođa (namerno ističem bela jer su svi muzičari na sceni Afrikanci) koja umire. Iz jednog intervjua koji je svojevremeno dao Platel, saznao sam da se ona svojevoljno prijavila na učestvovanje u projektu, kada je bila u terminalnoj fazi svoje bolesti. Naime, ona je dozvolila da je oni snimaju i taj materijal kasnije koriste za predstavu. Ona jeste zaista preminula, s tim da mi taj čin smrti ne možemo najbolje da lociramo u samoj predstavi, što je možda i dobro. Zašto sam ispričao ovo? Zato što mislim da ako postoji nešto katarzično, to je da što ova predstava vraća jedno dostojanstvo, i koliko god to paradoksalno zvučalo, lepotu o samom činu smrti. Pevanje Rekvijema njoj od strane fenomenalnog afričkog ansambla i obraćanje njoj na tom platnu na neki način poprima karakter nečega što bih mogao da nazovem "Rekvijemom za život", jer gledajući tu predstavu, odnosno slušajući je, jer ona više može izgledati kao koncert, imate utisak kao da oni nju žele da održe u životu i da joj zapravo ne pevaju posmrtnu pesmu nego umetnošću, lepotom, kreacijom, ljubavlju, pokušavaju da je održe u životu. U tom smislu, mislim da ima nečeg zaista pozitivnog katarzičnog, pre svega u tome što se vraća dostojanstvo smrti i samom činu umiranja. Zbog čega to naglašavam? Zato što mislim da živimo u civilizaciji koja na svaki mogući način pokušava iz svesti ljudi i javnog diskursa da protera smrt. To je isto paradoks, jer se s jedne strane na smrti puno zarađuje. Smrt se medijatizuje, tabloidizira, volimo da gledamo katastrofe velikih razmera... Eksploatiše se smrt u komercijalne svrhe u potrošačkom društvu, a s druge strane, u tom istom potrošačkom društvu je sramota biti nemoćan, bolestan, star i na granici smrti. Trebalo bi da kupujete preparate za podmlađivanje, fitnes programe, jer je ideal biti večno mlad, uspešan i srećan. Biti nemoćan, star ili u krajnjoj liniji samo neraspoložen je nešto što je stidno i što treba proterati. Tako da, koliko god to paradoksalno izgledalo, mislim da baveći se temom smrti vi možete da otvorite neku nadu, optimizam, katarzu. Ja sam se sada fokusirao na ovu predstavu, ali mislim da slični efekat proizvodi jedna od tri instalacije koje se nalaze u ovogodišnjem programu Bitefa. 

Reč je o instalaciji "Zaostavština, Komadi bez ljudi" teatra Vidi iz Lozane.

Zapravo na francuskom taj naziv je dvosmislen, jer se može prevesti kao "komadi bez ljudi", ali i "sobe bez ljudi", jer to i jeste instalacija koje se sastoji iz devet soba. Deluje kao neka "high-teck" bolnica ili spejs-šatl iz devet soba i svaka od njih predstavlja memorabilije neke od osoba koje su na granici smrti ili koja je možda u međuvremenu i umrla. Za pripremu ove predstave radili su dosta istraživanja i ispitivanja ljudi, napravili uži izbor i svaka od tih soba je zapravo projekcija onoga kako bi oni želeli da umru i kako bi želeli da ih se drugi sećaju nakon smrti. Ima jedan stariji bračni par koji je rešio da izvrši eutanaziju, odnosno kada jedan umre drugi će izvršiti eutanaziju, do jednog Švajcarca turskog porekla koji svoju smrt vidi kao povratak svojim korenima, u postojbinu... Sve ove priče su jako dirljive i siguran sam da će publika biti jako uzbuđena. U grupu predstava koja tretiraju fenomen smrti može da se doda i izraelska instalacija "PA'AM" što na izraelskom znači "jednom" ili "jednom davno" izraelskog reditelja Nadava Barnea za koga neskromno mogu da kažem da je moje otkriće na ovogodišnjem Bitefu, jer on jeste dosta poznat u Izraelu ali ne i van njega. Instalacija se sastoji od tri ispovesti poznatih ljudi, koji se sećaju pojedinih stvari iz svog života. Posebno je dirljiva priča jedne glumice koja ima jako osvešćenje griže savesti jer nije dovoljno, usled brojnih poslovnih obaveza, bila uz svoju majku dok je ona umirala u bolnici. Kako to ironija sudbine može da bude, gospođa koja je umrla sama je preživela Holokaust za vreme Drugog svetskog rata. Proživela je jedan lep život u svojoj postojbini okružena najbližima, ali kada je došao poslednji čin ipak je bila sama. Nadam se da će posetici Bitefa moći da osete snažne emocije koje ove predstave nose. Emocije jesu katarza i jesu naše senzibilizacije vezane za fenomen smrti, za neko ponovno uspostavljanje ravnoteže sa tim fenomenom. Uče nas da budemo prisutni u životima naših najbližih, da jednoga dana ne bismo imali osećanje griže savesti, ne samo zbog nas, nego i zbog njih. 

Instalacije čine značajan deo ovogodišnje programske selekcije. Koliko je važno to što će publika moći da ih pogleda u okviru Bitefa, s obzirom na to da u našem pozorištu to nije uobičajena praksa?

Instalacije su generalno umetnost koja je na granici između vizuelnih i izvođačkih umetnosti. Kada je naš kontekst u pitanju, mislim da su tu vizuelne umetnosti otvorenije, bar kada je reč o kustoskim praksama i teorijskoj kontekstualizaciji, tako da instalacije u kontekstu likovnih i vizuelnih umetnosti već dugo imaju pun legitimitet. S druge strane, mislim da to nije slučaj u našem pozorištu, koje je po tom pitanju konzervativnije, tako da očekujem komentare da " ovo nije pozorište" ili da im je "mesto na Oktobarskom salonu". Ali, to je ta neka plemenita provokacija koja nije samoj sebi svrha, kao što se obično pogrešno i tendenciozno vezuje za Bitef, nego zaista poziv da se potrudimo da doživimo sadržaj tih instalacija. One u emocionalnom smislu, čak spadaju u najuzbudljivije predstave na ovogodišnjem festivalu. Potrebno je da se ne vodimo predrasudama i da dozvolimo emocijama da nam se dese, da ih doživimo u punom čulnom iskustvu. Kada je reč o instalacijama, ove godine postoji prateći program koji je posvećen njima, tribina koju modelira Dejan Sretenović, kustos Muzeja savremene umetnosti, koji će nam pomoći da se pozabavimo pitanjem gde se to instalacija nalazi između vizuelnih i izvođačkih umetnosti. Ideja bi bila da na jednom ovako velikom festivalu sklonimo po strani priču da li one jesu ili nisu pozorište. One jesu i pozorište. Ne mislimo da je to budućnost pozorišta i da će pozoriste pojesti ili istisnuti glumce, ali smatramo da bi tim graničnim pojavama trebalo dati jedan legitimitet. Imate instalacije koje više pripadaju vizuelnim umetnostima, imate one koji više pripadaju pozorištu. Ove više pripadaju pozorištu, ne samo iz produkcionih razloga, već zato što sve one imaju dramaturgiju, svoj početak i kraj koji vi kao gledalac morate da ispratite. Koliko god u nekima imali izbor odakle ćete da krenete i gde ćete završiti, pratiti dramaturgiju koja vam je data ili napraviti neku svoju, uvek postoji neki vremenski okvir, pa čak i ako hoćete neka naracija.

"Mislim da živimo u civilizaciji koja na svaki mogući način pokušava iz svesti ljudi i javnog diskursa da protera smrt. To je paradoks, jer se s jedne strane na smrti puno zarađuje. Smrt se medijatizuje, tabloidizira, volimo da gledamo katastrofe velikih razmera... Eksploatiše se smrt u komercijalne svrhe u potrošačkom društvu, a s druge strane u tom istom potpošačkom društvu je sramota biti nemoćan, bolestan, star i na granici smrti. "

                                 (Foto: Naxi media, Željka Dimić)

 Ono što svakako privlači pažnju publike jeste gostovanje reditelja Olivera Frljića koji ove godine dolazi sa dve predstave: "Gorki: Alternativa za Nemačku" Teatra "Maksim Gorki" iz Berlina i "Šest lica traži pisca" zagrebačkog Satiričnog kazališta Kerempuh. 

Ovo je Frljić u svom najboljem izdanju. Obe predstave tematizuju uspon ekstremne desnice u Hrvatskoj, odnosno u Nemačkoj, s tim što je tekst nemačke predstave zasnovan i na raznim dokumentarnim materijalima, što je opet, karakteristično za Frljićeve predstave. "Šest lica traži pisca" zasnovana je na velikoj drami Luiđija Pirandela, gde je Frljić našao jednu vrlo dobru kopču sa savremenim hrvatskim društvom. Predstava počinje tako što glumci u pozorištu spremaju satiričnu predstavu u kojoj ismevaju glavne figure ekstremne desnice Hrvatske, za razliku od izvornog Pirandelovog komada gde glumci probaju neki drugi Pirandelov komad. Uvod koji je vrlo spektakularan ne bi bio dovoljna kopča između Pirandela i savremenoga sveta, pogotovo današnjeg stanja u Hrvatskoj, da on nije našao suštinsku vezu u činjenici da je za dramska lica koja izlaze na scenu u Pirandelovom komadu i traže od glumaca da izvedu njihovu dramu, to neka vrsta egzorcizma, jer na taj način oni žele da izbace neku svoju traumu. Zapravo, kod Pirandela oni na taj način hoće da se ostvare, da dobiju realnost. Frljića manje interesuje taj filozofski aspekt. On se više fokusira na to da oni kroz pozorište žele da izbace svoju traumu, a njihova trauma je porodična trauma. Sva ta lica su članovi jedne bizarne porodice u kojoj ima i podvođenja rođene dece, incesta i sličnih ponašanja. Frljić motiv bizarnih porodičnih odnosa koristi da bi polemisao sa stanjem u Hrvatskoj danas, jer imate vrlo konzervativne "obiteljske udruge" koje se bore za prava porodice, što na prvi pogled ne bi bilo ništa sporno, kada zapravo to ne bi bio paravan za borbu protiv abortusa. Predstavom pokazuje da se "U ime obitelji" često rade mnogo gadne stvari i da su mnoge porodice pune trauma.
U predstavi pozorišta "Gorki: Alternativa za Nemačku" bavi se pitanjem, kako i da li jedno vrlo liberalno, napredno, levo orijentisano pozorište čije je ime u nazivu predstave, može da artikuliše alternativu u jednom društvu koje sve više skreće udesno. Gledano iz vizure Balkana, Nemačka je danas pojam slobodnog demokratskog društva, ali možda je manje poznato da se i tamo dešava rast ekstremne desnice i da je prvi put posle Drugog svetskog rata jedna partija radikalne desnice ušla u Bundestag na poslednjim izborima. a koja se zove Alternativa za Nemačku. Tako da je sam naziv predstave višeslojan, ali ključno od mnogih pitanja koja postiže jeste to da li pozorište, umetnost može da bude alternativa Alternativi za Nemačku i sličnim desničarski pokretima, ili mi živeći u svom bubble-u zapravo mislimo da kada se umetnošću borimo protiv ovakvih pojava smo dali neki svoj maksimum i obavili građansku dužnost. A možda zapravo ništa drugo nismo uradili nego podmirili vlastitu savest.

Prepoznaje se da iza ovogodišnjeg festivala stoji jedan vrlo kompleksan i studiozni rad. Koliko je bilo izazovno uskladiti najpre programski, a onda i svaki drugi element festivala?


Kroz rad na odabiru predstava dramaturg Filip Vujošević i ja smo došli do jedne selekcije koja je dostigla perfekciju. Kada kažem perfektna, nije stvar u tome da hoću nas da hvalim, nego zaista, predstave su poređane sa takvom dramaturškom logikom, da zapravo ne bi mogle da budu ni na koji drugi način poređane. Zbog toga, veliki izazov je bio uskladiti termine gostujućih pozorišta sa dramaturgijom ovogodišnjeg programa. Kada smo dobili konačan termin festivala, onda je bilo potrebno uskladiti sve propratne aktivnosti, pre svega marketinške i medijske, tako da se program koji je dosta složen i kompleksan što bolje izkomunicira javnosti. Mislim da pohvale za rad zaista zaslužuje celokupan Bitefov tim.