Goran Marković: Male tajne velikih majstora

Proslavljeni pozorišni i filmski reditelj i scenarista, Goran Marković u intervjuu za Naxi portal govori o predstavi "Male tajne", rađenoj po istoimenoj knjizi, priseća se kako je njegova majka, glumica Olivera Marković pevanje učila od posleratnog šlager pevača Vojina Popovića, ali i kako je izgledao istorijski trenutak prvog igranja "Čekajući Godoa" i rađanje jednog novog, danas čuvenog pozorišta -  Ateljea 212.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 10.3.2015. - 10:00:00


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

Iako njegova dosadašnja karijera broji preko pedeset dokumentarnih, 11 celovečernjih filmova, ali i uspešne filmske i pozorišne scenarije, Goran Marković je, vođen svojom radnom etikom, i ovoga puta poželeo da publici predstavi nešto novo. Komad "Male tajne" vraćaju nas u epohu i donose priču o glumačkoj trupi koja je osnovana pred kraj Drugog svetskog rata i uspešno stvarala tokom naredne dve decenije. Njegovi roditelji, Rade i Olivera Marković, bili su deo pomenute trupe što priču čini ličnijom, a budući da je odrastao u glumačkoj porodici Goran je svedok brojnih anegdota koje su svoje mesto najpre pronašle u knjizi, a sada će biti predstavljene i na daskama koje život znače. Faktografija pomešana s fikcijom doprinele su da priča bude zasnovana na istinitim zbivanjima sa izmišljenim događajima i ličnostima.
Premijerno izvođenje prvog muzičkog pozorišnog komada Gorana Markovića zakazano je za 29. mart u Operi i teatru Madlenianum, a muziku potpusuje njegov dugogodišnji saradnik i poznati umetnik Zoran Simjanović.

Glumačku postavku čine:  Predrag Ejdus, Marinko Madžgalj, Srđan Timarov, Petar Benčina, Rade Ćosić, Andrijana Oliverić, Branislava Podrumac, Miodrag Radonjić, Miloš Anđelković, Tihomir Stanić, Andrija Kuzmanović.

(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)



                                                        " Ceo Beograd je došao da vidi tu zabranjenu predstavu.
                                             Nije bilo bine, pa je slikar Mario Maskareli povukao jednu liniju i rekao:
                                                                      - Ovo je gledalište, a ovo je bina! -,
                                                                             i to je suština pozorišta. "

 S obzirom da predstava objedinjuje glumu, ples i muziku, sa rediteljske pozicije, da li Vam je izazov da sve uklopite? Da li vam je interesantno da radite epohu i da se, po prvi put, fokusirate i na muzički deo predstave?

 - Ja imam jedan princip kojeg se sve ove godine rada držim, a on je da nikada ne pravim jedno te istu stvar. Nije mi inspirativno da radim iste filmove, kao ni komade, i oduvek sam želeo da napravim nešto što ima i muziku. Nikada nisam napravio ništa slično i mislio sam da bi ovo bila dobra prilika. Onda smo se kompozitor Zoran Simjanović i ja dogovorili da napravimo jednu rekonstrukciju šlagera i muzike tog perioda. Postoje periodi kada se ljudi intenzivnije interesuju za prošlost i određene stilove umetnosti, mode ili muzike, ali mislim da to do sada niko nije obradio. To je vreme sfinga i posleratnih šlagera. Moja majka je, zapravo, pevanje učila od jednog šlager pevača Vojina Popovića. On je posle rata bio mnogo popularan, i uopšte, šlageri su u to vreme bili jedan dašak slobode u tom tvrdom socijalizmu koji je ovde vladao. Tako da je osećanje oslobođenja putem pozorišta i muzike ono šta sam želeo da prikažem kroz komad.

Tema dela, kao što ste rekli, vraća nas u epohu pred Drugi svetski rat. Ali,  još nešto je važno napomenuti, a to je da govori i o razvoju i nastanku dva značajna beogradska pozorišta - BDP i Ateljea 212. Pominje se istorijski trenutak srpske i regionalne pozorišne scene, rađanje avangardnog pozorista i prvo izvođenje čuvenog Beketovog “Čekajući Godoa". Da li će publika imati priliku to da vidi i u okviru predstave?

 - Da, u komadu se čak igra jedna scena iz "Godoa" i završava sa tom čuvenom predstavom. Znate, Beogradsko dramsko pozorište, koje je nastalo na osnovi te trupe, 50-ih godina bilo je veoma značajno i popularno pozorište. Uvek je bilo puno, u njemu su radili jako moderni glumci i bio je zastupljen moderan repertoar, koji niste mogli da nađete u velikim pozorištima kao što je JDP ili Narodno. Ta trupa je bila duša tog pozorišta. Međutim, 1956. godine, kao vrhunac svog stvaralaštva, dobili su u ruke predstavu "Čekajući Godoa", koja je bila veoma neobična za to vreme. Onda je na jednu od proba došao Miroslav Krleža, pogledao i rekao da je to formalizam, što je u to vreme bila jako velika etiketa komunizmu i oni su ih skinuli. Članovi trupe su se pobunili i rekli da ne žele više da žive u takvom pozorištu i izašli su iz njega. Hteli su da tu predstavu odigraju negde. Onda im je slikar Mića Popović, koji je u to vreme na Sajmu  imao jedan veliki atelje, ponudio da igraju tamo. To je bio jedan vrlo uzbudljiv trenutak, zato što je ceo Beograd došao da vidi tu zabranjenu predstavu. Nije bilo bine, ničega, pa je slikar Mario Maskareli povukao jednu liniju i rekao - Ovo je gledalište, a ovo je bina! -, i to je suština pozorišta. Na tome baziram ideju celog komada. Za pozorište je dovoljna jedna linija koja deli na one koji predstavljaju i one koji primaju. Ta predstava je imala veliki uspeh i sa njom je napravljen Atelje 212.


(Foto: Naxi media, autor: Željka Dimić)

"Male tajne" su i delo koje demistifikuje umetnički život, jer govori o realnosti bavljenja teatrom i filmom, odnosno svemu onome što glumački život nosi i izvan scene. Da li će se kroz predstavu napraviti i osvrt na zablude koje nosi tzv "star sistem", a koji je i danas, aktuelniji no ikada?

Svojevremeno je Vaša predstava "Turneja" u Ateljeu 212 imala veliki uspeh, nakon čega je napravljen ništa manje uspešan film. Da li isti epilog možemo očekivati i od "Malih tajni"?

 - Ja bih jako voleo. Teorijski, voleo bih da snimim jednu televizijsku seriju, pošto moja knjiga ima dosta materijala. Ona ne može da stane u jedan pozorišni komad, jer je u pitanju potpuno drugačija forma. Televizijska serija, u recimo 10- 12 nastavaka, bila bi jako zgodna da se sve ispriča. Ona bi pratila trupu i njen razvoj u razmaku od dvadeset godina i mislim da bi to bilo jako interesantno. Samo, pitanje je ko bi to u ovoj zemlji želeo da finansira i snimi. Ja sam to napravio, i što se mene tiče, ako neko hoće odlično, ako ne, odoh ja na more (smeh).