Dan pre beogradskog, Frano će održati koncert u Novom Sadu u Sinagogi, a posebna pogodnost oba koncerta ogleda se u tome da će Frano obe večeri nastupiti u pratnji klape "Smrika".

Ovo je moj peti prednovogodišnji koncert koji radim sa klapom, na kome će publika moći da čuje neke od domaćih i stranih hitova u klapskoj obradi. 

Sumirajući ovogodišnji repertoar, Frano je istakao da će ove godine obuhvatati obrade pesama velikana Arsena Dedića, Gibonnija i Olivera Dragojevića...

Ove godine imaćemo nešto više pesama od Olivera, jer nas je nažalost napustio, a iza sebe ostavio opus hitova koje svi ljudi znaju. To je jedna vodilja u koncertu. Međutim, biće i tradicionalnih dalmatinskih pesama, kao i pesama koje su meni ostale značajne u životu. Konkretno, "Drugovi dragi, gdje ste", koja je klapska inače, a koju sam izveo u svom prvom filmu "Okupacija u 26 slika". Kada smo imali premijeru u Kanu, onda sam je zajedno sa klapom otpevao i to je bilo fantastično. Svake godine ostavim tu pesmu, jer mi je jako draga i vezujem je sa nečim značajnim što sam radio u životu. 

Nakon toliko godina bavljenja glumom i muzikom, da li je i danas jednako uzbuđenje kada stanete na scenu?

Svakog puta. To je adrelanin koji vam daje izlazak na pozornicu i jednu pozitivnu tremu, koja je dobra. Komunikacija sa publikom mi je uvek divna, jer volim intimnije, manje prostore. Ne verujem da bih se snašao u većim halama sa velikim brojem ljudi. Kada sam pre radio koncerte, oni su uvek bili u pozorištima. To je vezano za moju profesiju i daje željenu intimu prostora. Možda sledeće godine budem radio baš u pozorištima.

Pored muzike, radili ste na dva nova filma.

Da, nedavno sam završio snimanje filma "Elegija lovora", koji je režirao Dušan Kasalica, mladi režiser iz Crne Gore, koji je vrlo ambiciozan i do sada nagrađivan za kratke filmove u Veneciji i Kanu. Interesantan je podatak da je već na osnovu samog scenarija koji je napisao za "Elegiju lovora" dobio poziv za Berlinski međunarodni filmski festival, tako da će premijera najverovatnije biti u Berlinu. To je jedna psihološka drama sa elementima bajke. U filmu mi je poverena glavna uloga, profesora koji dođe u ćorsokak u privatnom životu, te njegova borba kako se izvući iz toga. Interesantno je napravljeno i vrlo zanimljivo snimljeno. Na filmu smo radili gotovo godinu dana, ne u kontinuitetu. Započeli smo snimanje na Durmitoru novembra prošle godine, nastavili u Igalu na proleće i evo sada smo konačno završili snimanje na Žabljaku i Durmitoru. Na osnovu onoga što sam do sada video, mogu reći da sam jako zadovoljan. Naravno, dok film ne izađe iz montaže, nikada ne možete sve znati, jer se u njoj svašta može dodati i promeniti, ali ono što je meni dalo pozitivan utisak jeste sam rediteljev pristup filmu. Samim tim što je on autor scenarija, od samog početka znao je kako želi da izgleda svaki detalj. Direktna partnerka u filmu mi je Savina Geršak, koja dugo nije bila na filmu. Ona godinama živi u Rimu i ne bavi se primarno glumom, završila je tamo psihologiju. Jako dobro smo se snašli u svemu tome.

Obnovili ste saradnju i sa Slobodanom Pešićem nakon dugo godina.

- Da, nakon dugo godina, ponovo sam radio sa Slobodanom Pešićem. Još od '87 godine kada sam sa njim snimao "Slučaj Harms". Mi smo se godinama unazad dogovarali da bi trebalo da nešto radimo zajedno, ali znate i sami da je za snimanje filma potrebno mnogo sredstava i da u današnje vreme nije lako snimiti film. Tek sada je konačno stekao uslove za snimanje filma i on je zapravo rađen po predstavi, koja je bila hit i još uvek je, "Ne igraj na Engleze". Naravno, uz senarističku obradu sa glumcima koji inače igraju u predstavi. Ja u filmu imam manju ulogu mafijaša, ali mi je bilo jako drago što sam nakon toliko godina imao priliku da ponovo radimo zajedno.

Kako je izgledao ponovni susret na setu posle toliko vremena?

Nas dvojica se poznajemo jako dobro. Sada smo obojica iskusniji i neke stvari bismo možda i napravili drugačije, da sada radimo nešto što smo radili pre, ali preispitivanje samog sebe je uvek mač sa dve oštrice. Čovek nikada nije zadovoljan do kraja. U predstavi i pozorištu napravite ulogu i praktično na svakom novom izvođenju možete joj dodati ili oduzeti nešto, menjati pojam. Na filmu ono što snimite tako ostaje. Možete milsiti posle da ste možda nešto mogli drugačije, ali to je čar filma.

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Ako se osvrnemo na prošla vremena, može se reći da su vaši filmski počeci vezani za jugoslovenski film ("Okupacija u 26 slika"). Danas se upotrebom savremene tehnologije sve više susrećemo sa restauracijom filmova koji se smatraju klasicima. Kakvo je vaše mišljenje o tome, koliko je značajno da na takav način očuvamo našu regionalnu filmsku baštinu?

Mislim da jeste. Pre svega filmovi su se tada drugačije snimali. Snimalo se filmskom, ne digitalnom trakom. Već ste onda bili limitirani brojem dublova, a danas možete snimiti daleko veći broj, sve dok ne dobijete tačno ono što je rediteljeva zamisao. Sada je proces snimanja jednostavniji u tom smislu. Ali osvežavanje starih filmova je dobro, jer se na taj način mlađa publika upoznaje sa filmskim materijalima koji zaista vrede, a nije ih bilo moguće videti ni na CD-u, ni internetu. Za život filma je dobro da se radi digitalizacija i da postoje ponovne projekcije. Mi uglavnom to možemo videti u kinotekama i na festivalima koji se bave takvim sadržajima.


Podsećanje na kultni film Lordana Zafranovića, dovelo je to toga da nam Lasić otkrije da je u planu njihova ponovna saradnja. 

Kada smo se već vratili u to doba i "Okupaciju u 26 slika", koja je bila i ostala film koji je obeležio jednu epohu, veliko mi je zdavoljstvo što mogu da otkrijem da bi trebalo ponovo da radim sa Lordanom Zafranovićem, i to na jednom scenariju koji je on napisao jako davno. To je predivna ljubavna priča čiji je radni naslov "Sestre". Radnja se događa ne jednom ostrvcu, ali nije lokalno obojena, može biti bilo gde. Priča je iz epohe 1920, 1921. godine i kada sam prvu put pročitao scenario poželeo sam da igram u njemu. Mislim da je došlo do toga da će se realizovati i to jako me raduje.