Na ličnom nivou, koliko vam je bio značajan rad na ovom filmu?

Spremao sam se da odem na odmor sa svojom porodicom u Peru gde smo želeli da posetimo Maču Pikču. Kada sam dobio ponudu za ovaj film, od samog početka osećao sam da je reč o veoma značajnom ostvarenju, koje može da nešto važno poruči svetu, ne samo u smislu istorijskog zapisa i dokumentovanja jednog događaja, već zbog celokupne današnje političke klime u svetu koja je sve ružnija i napetija iz dana u dan. Svakodnevno nam se govori da bi trebalo razdvajati ljude prema nacionalnosti, religiji, boji kože, a ovaj film, na jednom najopštijem humanističkom nivou, zapravo pokazuje da nas više stvari spaja nego što nas razdvaja. Nešto čisto humanističko isijava iz ovog filma i zbog toga sam osećao da je ovo film sa veoma snažnom porukom. U tom smislu, bilo mi je veoma važno da budem deo njega.

Nažalost, teroristički napadi jesu nešto što se događa širom sveta, a ovaj film predstavlja svojevrsnu rekonstrukciju jednog takvog nesrećnog događaja. Zbog čega je, u tom smislu, značajno da publika pogleda ovaj film?

Mi sa ovog stanovišta ne možemo da znamo da li će teroristički napadi prestati da se dešavaju. Ali u takvim nesrećnim okolnostima, kada se nalazimo lice u lice sa strahom, moramo se držati čovekoljublja i tolerancije. Takođe, ne smemo upasti u zamku generalizacije. Treba suditi pojedincima, fundamentalistima, a ne dehumanizovati celu religiju i opasnost videti u svakom pripradniku drugačijeg naroda, vere, pola...

Imali ste priliku da kao filmska ekipa posetite ovaj čuveni hotel u Mumbaiju. Koliko je emotivno za sve vas bilo da se nađete na tom mestu?

Generalno, celokupna poseta Indiji bila je veoma emotivna. Pre nego što su napali hotel, oni su napade krenuli od železničke stanice, jevrejskog centra gde su svi poginuli i obližnjeg restorana , a mi smo obišli sva ta mesta. U tom trenutku, već smo snimili određene scene u Australiji, bili u kontaktu sa ljudima koji su posvedočili o onome što se dogodilo, takođe smo pogledali dokumentarac, tako da smo u našim maštama već bili na tim mestima i razvili empatiju. Jako je zahtevno, iz perspektive glumca, igrati na jednom ovakvom istinitom događaju. Gluma jeste pretvaranje, ali ipak tokom celog dana morate zamisliti sebe u situaciji u kojoj je vaš život doveden u pitanje i osetiti svu tu neizvesnost i strah kroz koje su ti ljudi prošli. Tako da smo do naše posete Indiji svi već prošli kroz fazu u kojoj smo pokušali da zamislimo nas na takvom mestu, ali videti stvarnu zgradu i stvarno osoblje je bilo jako ponizno iskustvo za sve nas.

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Koliko je bilo zahtevno za celokupnu ekipu rekonstruisati jedan takav događaj i uopšte naći se "u koži" ljudi koji su preživeli takav užas? Koja je bila vaša glavna "linija vodilja" pri kreiranju vašeg lika?

Izazov zapravo nije isti za reditelja i filmsku ekipu i nas glumce, jer rediteljev zadatak je da na širem planu osmisli kako će ispričati priču, kako će kadrirati pojedine scene, a na nama glumcima je da pokušamo da se "stavimo u kožu" tih ljudi. Vasil je komplikovan lik, jer je imao priliku da vidi dosta smrti, tako da on ima drugačiji stav i odnos prema ljudima koji su naoružani. To je sve zasnovano na njegovom životnom iskustvu i on u sebi ima određenu dozu mačizma. Izazov je isti kao pri bilo kom glumačkom zadatku, dakle morate se saživeti sa karakteristikama tog lika, povezati ih sa njegovom istorijom i onda pustiti da na njemu svojstven način odreagujete. Ne znam kako će publika reagovati na ovaj lik, ali ono šta ja mogu da kažem, jeste da sam lično stekao utisak da je on u ovoj situaciji odreagovao možda drugačije nego što bi inače. Da ste ga, na primer, pre samog događaja pitali kako bi se poneo, možda bi imao drugačiji odgovor. Ali takvo ponašanje je stvoreno iz različitih intervjua ljudi koji su preživeli tako nešto, a koji ukazuju da se ljudi u tako ekstremnim situacijama mogu poneti drugačije od očekivanog, da mogu da iznenade sebe. S druge strane, veliki izazov je bio održati sebe u tom stanju neizvesnosti i pitanja života tokom čitavih 12 ili 13 snimajućih sati. Ti osećaji jesu bili intenzivniji na ovom snimanju, jer govori o ljudima koji su bili zarobljeni na jednom mestu, ne znajući kada će i da li će doći neko da ih spasi. Sama atmosfera i splet datih okolnosti uticali su na to da svakog trenutka u sebi osetite veliku dozu adrenalina i straha.

Koliko je teško nositi se sa ovakvim glumačkim zadatkom i prolaziti kroz ovakav proces snimanja?

Niko ne piše o najsrećnijim ljudima i dešavanjima. Tematika brojnih scenarija jesu drame, destrukcija i smrti. Bilo da držim magični štapić, pušku ili upravljam Crvenom armijom, uvek se svodi na to da zamišljate da igrate stvarnu osobu u stvarnim okolnostima. Način na koji ćete vi osmisliti i interpretirati je taj koji će kasnije uticati na publiku, tako da ukoliko želite da određeni lik oživite, morate da se zaista saživite sa njim. Mislim da kada je reč o glumi i dalje postoji mišljenje, čak i u mojoj porodici nakon svih ovih godina, da je to profesija u kojoj vi samo učite i izgovarate određeni tekst koji vam je dat u scenariju. A u stvari reč je o očitavom jednom procesu u kome svoje misli ispunite svim unutrašnjim saznanjima, predistorijom lika, svemu onome što on nije uradio ili nije rekao. A onda se desi da izgovorite određenu rečenicu, koja može biti izgovorena na mnogo načina, na baš taj jedan specifičan i tu zapravo dolazi do drame. Tako sam oduvek radio, a sama situacija ne mora nužno da bude suviše dramatična. Ako na primer, igrate bračni par u kome dolazi do razvoda, to se u datom trenutku na vas mora odraziti tako da probudi osećaj kao da vam se ruši ceo svet.

Na konferenciji za štampu ste istakli da je jedan od glavnih motiva ovog filma nada, a govorilo se i o mogućnosti definisanja herojstva u savremenom svetu. Koja bi bila vaša definicija časti?

Časnost je ponašati se u skladu sa tim da sutra možete nesmetano da živite, da se možete pogledati u ogledalo i ostati u najlepšem sećanju vaše dece i bližnjih.

Ovaj film komunicira univerzalnu poruku tolerancije. Kakvo je dosadašnje iskustvo, kada je reč o reakcijama publike? 

Prisustvovao sam brojnim premijerama gde nakon filma ljudi ustaju i celokupnu ekipu pozdravljaju ovacijama. Ovo je ipak film koji govori o jednom strašnom događaju, za koji mislim da pored sve strahote budi ono najbolje u ljudima. Na nekom dubljem nivou, govori da najgore situacije bude najbolje u ljudima i da su, u nekom najopštem smislu, ljudi saosećajni i puni ljubavi. U ovom filmu, kao i u stvarnosti, nažalost, postoji veliki broj žrtava, tako da su ljudi nakon ovog filma duboko potrešeni ovim događajem. Reakcije publike projekcije i pozdravi koje upućuju celokupnoj autorskoj ekipi, odišu jednom dozom poštovanja i saosećajnosti prema svim tim ljudima. Ono čemu se najviše možeš nadati, kada želiš da napraviš jedno umetničko delo, je da će ono imati uticaja na druge ljude. A u ovom filmu publika se može saosetiti sa likovima i razmišljati o svemu onome o čemu ovaj film govori dugo nakon projekcije.

 
(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Sinoć je, nakon premijerne projekcije filma, organizovan razgovor sa publikom uz prisustvo Džejsona Ajzaksa, a prethodno je njegov poklon publika u Sava Centru ispratila ovacijama. 


(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

U filmu, pored Ajzaksa, uloge su ostvarili Dev Patel, Armi Hamer, Nazanin Boniad, Nataša Liu Bordizo...a nakon FEST-a, film će se na redovnom bioskopskom repertoaru naći od 11. aprila u distribuciji Dexin filma.