Povodom predstojećeg koncerta u BitefArtCafe klubu, razgovarali smo sa Tijanom:

Nakon serije uspešnih koncerata na velikim binama u Srbiji i regionu, očekuje te nešto potpuno drugačije. Koncert zakazan za 10. maj u Bitefartcafe klubu donosi potpuno drugačiju i intimnu atmosferu. Da li tvoja publika može da očekuje nešto drugačije u odnosu na prethodne koncerte s obzirom da je u pitanju klupski prostor?

BItefArtCafe je za mene posebno mesto jer me za taj klub vezuju prelepe uspomene sa mojih muzičkih početaka. Ranih dvehiljaditih je moj cover bend, sa kojim sam tada nastupala, bio rezident u starom BitefArtCafe klubu i to je za mene tada bila jako velika stvar. Sada se vraćam novom i većem prostoru, ali sa karijerom originale muzike koja je dovela  opet neku novu publiku. Svakako da će se koncert razlikovati, ali ne toliko po repertoaru koliko po emociji koju ćemo publika i ja vrlo neposredno imati prilike da razmenimo. Nadam se da ću videti neka poznata lica od pre.

Ovog februara si objavila prelepu baladu pod nazivom “Kad odem”. Muziku i tekst je pisala mlada ali vrlo perspektivna autorka Hristina Vuković. Kako bi opisala tu saradnju? Kakve nove perspektive i ideje mladi donose muzičkoj industriji?

Hristina je zapravo kantautorka koja ima vrlo specifičan muzički izraz. Pored toga što piše muziku, ona odlično i peva.  Našoj saradnji je zapravo kumovala Aleksandra Milutinović koja mi je i poslala demo pesme “Kad odem”. Drago mi je da se Hristina odvažila da piše pesme i za druge izvođače zato što su novi autori na sceni preko potrebni.

Kakvu poruku bi postala mladim autorima koji tek treba da zakorače na muzičku scenu, uzimajući u obzir tvoje lično iskustvo i izazove koje si prebrodila na tom putu? 

Svačiji put je drugačiji i nije zahvalno davati konkretne savete. Svakako da su rad, upornost i vera u sebe preduslovi za uspeh i to će zauvek ostati tako. Samo, danas je potrebno svega toga puta dva. Moja poruka je: Nije lako, ali biće vredno svega.

Šta misliš da nedostaje na muzičkoj sceni danas?

Nedostaje raznovrsnost u smislu žanrova i izvođača. Muzika koju ja izvodim je, čini mi se, jedina vrsta muzike koja je  protivteža folk mejnstrimu, a koja i dalje može da okupi prilično konkurentan broj publike i dobije kakvu takvu pažnju medija. I pored toga, u  ovom žanru ima jako malo izvođača koji su diskografski aktivni. Rok bendovi praktično nemaju nikakvu šansu da budu promovisani u medijima, o džezu ili nekoj instrumentalnoj muzici da ne govorim. Mislim da publike ima, ali autori i izvođači su demoralisani. E sada, zašto je to tako je tema koju sam rada da otvorimo, ali možda nekom drugom prilikom.