Filmovi mladih umetnika nose posebnu energiju, viziju. Kao selektor Festivala, da li možeš da sumiraš koji su kriterijumi odabira filmova koji su se našli u takmičarskom delu Kustendorfa?

- Kriterijumi su najpre estetske prirode. To je nešto što uvek ponavljam, ali mislim da je svako od mladih autora nadaren za jednu određen segment. Kod nekog je fotografija istančana, kod nekog su zanimljivi glumci, kod nekog scenario...to su neke smernice koje su dosta važne.

Ovo je već 9. godina kako traje festival. Da li se, iz godine u godinu, može prepoznati tematika koja se posebno izdvaja i privlači mlade u datom trenutku?

- To je teško izdvojiti. Što se tiče kratkih filmova, to se ostvarenja koja dolaze iz celog sveta. Neke tematike mogu da se povežu - bilo da su to ljubavne, porodične drame ili politički angažovane teme. Ove godine u selekciji imamo dva domaća filma koja govore o seobama i emigrantima koji dolaze sa Istoka. Ono što sam uspela da lociram kao nit ove godine jeste to da su autori uglavnom sa Istoka. Možda je to stvar koja pokazuje da iz tog dela sveta dolazi neka nova energija.

Imala si priliku da živiš u Njujorku, Parizu i Beogradu i da se upoznaš sa tri grada koja odišu različitom kulturom i energijom. Šta bi u svakom od njih izdvojila?

- U Njujorku sam živela davno. To je bio jedan period mog detinjstva i sećam se da mi se nimalo nije dopao. Kada je čovek tako mali, više žudi za prirodom i nekim suncem, što ipak, tamo nije moglo da se vidi među svim tim neboderima. Pariz je jako privlačan grad, jer je jako dinamičan i pun kulturnih dešavanja. Vrlo je bogat noćni život. Arhitektura u Parizu je prelepa. Dovoljno je prošetati ulicom da se osetiš nadahnutim. Beograd je, opet, sasvim drugačiji. On ima svoju draž koja nije vidljiva na prvi pogled. Čoveku treba više vremena da ga upozna i otkrije sve njegove čari. Ritam života je sporiji u odnosu na pomenute gradove, što meni odgovara.



(Foto: Dušan Stojančević)

Završila si dramaturgiju. Da li bi mogla da izdvojiš neko delo koje te je posebno inspirisalo.

- Rusi svakako, ali sam njih počela da čitam relativno kasno, kao petnaestogodišnjakinja. Pre toga su bili Argentinci. Prva knjiga koja me je "povukla u čitanje" bila je "Tunel" Ernesta Sabate, verovatno zbog same tematike koja me je u to vreme zanimala. Naravno, posle je došla "ruska faza". U jednom periodu mi se jako dopadao Gajto Gazdanov. To je ruski emigrant koji je živeo u Parizu, radio kao noćni taksista i pisao romane. Videla se dobra isprepletanost nečeg aristokratskog u njemu, tih poetičkih rečenica koje mogu podsetiti na Crnjanskog, a istovremeno, iskustvo ulice koje ga je inspirisalo.

Od malena si u svetu umetnosti. Koliko je odrastanje u umetničkoj porodici imalo uticaja da i sama zavoliš umetnost i opredeliš se za nju?

- To je svakako uticalo i bilo korisno, jer sam od malih nogu bila upućena na mnoge stvari koje su učinile da steknem veće znanje za kraći vremenski period. Kada si već u detinjstvu upućen na neke filmove, putovanja i događaje koji nisu svakidašnji to ima velikog uticaja na samo sazrevanje i pogled na umetnost. Paradoksalno, takav vid života ti omogućava da brže odrasteš, ali i teže sazervaš.

Ti si selektor festivala, što nosi veliku odgovornost. Da li je Emir Kusturica stog kritičar i koliko su ti njegove kritike bitne i konstruktivne?

- Nas dvoje retko ulazimo u rasprave, ali su nam ukusu nekada potpuno drugačiji. I pored toga, mi se u svakoj varijanti razumemo. Njegov ukus naginje ka baroku, a moj ka klasicizmu i većoj svedenosti. U tom smislu i kada dođe do različitih pogleda, te rasprave su uvek konstruktivne.

Kustendorf je svojim sadržajem tokom devet godina postao važno mesto na kulturnoj mapi Srbije. Kako si ti do sada zadovoljna ovogodišnjom realizacijom festivala?

- Jesam, mada još uvek ima mnogo toga da se desi. Sigurna sam da neće izmaći mojim očekivanjima.

I ove godine najbolji filmovi osvojiće Zlatno, Srebrno i Bronzano jaje. Koji su neki osnovni kriterijumi za osvajanje nagrade?

- Mislim da je to jako teško odrediti. Jedina pravila, koja mislim da su nasilno nametnuta su ona koja dovode te mlade ljude da se bave temama koje su recimo političke, ili teme koje nisu lično proživljene, nego su iskonstuisane. To zavisi i od onih koji ocenjuju filmove ili onih koji će ubuduće finansirati njihove dugometražne filmove.

Ovde godine si pokrenula novu programsku celinu - Dekolonizovanje filma. Kako si došla na tu ideju i zašto bas ova tematika?

- Ja mislim da je svet generalno u jednoj očitoj fazi neokolonijalizma. Film, koji toliko zavisi od novca podređen je temama koje nameću finansijeri. To je jedna vrlo nezahvalna pozicija. Filmovi koje sam pogledala nedavno, a koji su većinom dokumentarci izmiču tome. Autori koriste arhivske snimke, glas u off-u koji opisuje priču...Poenta je da su suprotnost onoga što sam prvo napomenula.