Dragoljub Đuričić: Dan bubnjara će postati tradicija

Naš poznati muzičar Dragoljub Đuričić u intervjuu za Naxi portal govori o Danu bubnjara koji će proslaviti 13. februara u Ateljeu 212, ali i o svojoj muzici i budućim planovima.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 3.2.2014. - 14:00:00


Foto:(naxi promo Autor:Željka Dimić)

Recite nam nešto više o koncertu koji ćete održati 13. februara? Kako napreduje organizacija koncerta? Ko će sve nastupati to veče sa Vama?

- Pa ja sam se nekako sam izbacio napred. Dakle, ne zato što sebe volim više nego ostale bubnjare, nego zato što mi se nekako čini da imam više energije i više volje. Ja nisam čuo nešto puno od svojih prijatelja bubnjara da troše vreme na moje ime, a ja stalno trošim vreme na njihova imena. Zašto? Mi smo kolege, mi smo jedna profesija i to jedna vrlo ozbiljna profesija. Mi smo jedna grupa ljudi koja pokreće svet na ovaj ili onaj način. Taj Dan bubnjara, to je više parodija na Dan zaljubljenih, jer toliko se priča o Danu zaljubljenih, a nigde ljubavi na ulici. Nekako je mene to lično iziritiralo i dao sam predlog i svi su se složili da je odlična ideja da sa bubnjem 13. februara pređemo u Dan zaljubljenih. Dakle, mi imamo svoj dan koji će verovatno vremenom da postane tradicionalan. Danas se lakše dolazi do tradicije nego ranije. Sada je informativni rat i vrlo lako se vest rasprostrani. Još ako je tako malo neobična vest kao Dan bubnjara ljudi odmah pričaju o tome. Ja sam jako sretan što sam uspeo da skrenem pažnju da ljudi već znaju šta je Dan bubnjara. To ne znači da će ljudi da idu  tamo, ali meni je bitno da se o tome priča. Sa druge strane, strašno veliki pomak je male dece, ženskog sveta da budu bubnjari. Ne možete da verujete koliko mene zovu i koliko me pitaju i kod koga ih ja sve šaljem da idu na časove ako žele. Ljudi nisu sigurni da imaju dovoljno ritma da mogu nešto da odsviraju, ali tu nema nikakve dileme. Mi živiimo u jedno vreme gde sve izgleda ka da neko želi da vam da neku sigurnost, a u suštini vam je niko ne daje. Vi ste usamljeni, vi se sami borite za svoju stvar. Ipak, vidim koliko ja sa svojih preko 60 godina vučem te mlade ljude. Meni je cilj da Dan bubnjara bude jedan dan koji će možda da omogući da se u Beogradu za tri do pet godina na ulicama grada pojavljuju razne bubnjarske grupice iz ovog regiona ili čak iz sveta, da dođu i da taj dan sviraju. I da jednostavno turistička organizacija Beograda i Grad Beograd shvati to kao jednu promociju. Ružnih promocija imate koliko god hoćete, strašno je malo lepe promocije, a ja sam siguran da su bubanj i ritam uvek neka pozitivna energija. Jako je teško na bubnju odsvirati tužnu pjesmu. Pričam zapravo o toj ideji. Na primer, pre neki dan me je pozvala majka jednog dečaka koji se zove Nebojša. On ima samo četiri godine i hoće da svira bubanj i ja ću mu dozvoliti da se popne na scenu na pravi bubanj, dečak od četiri godine. Mali Đurađ Đuričić, koji je igrom slučaja vezan za mene i krvno, on je sa dve i po godine već ozbiljno svirao bubanj. On je sad sa osam godina jedan od najboljih bubnjara tog uzrasta. Ako je on to podržao i ako je podržao Vladimir Tošić i ako su podržali bubnjari po grupama Bajage, Riblje Čorbe, Van Goga i puno džez bubnjara i puno slobonih umetnika bubnjara, koji sviraju svugde, koji su jako dobri onda nema razloga da to ne opstane.
Više se ne radi o malim regionalnim bubnjarima, nego se radi o bubnjarima koji nešto znače u ovom delu evrope, a boga mi i u svetu, s obzirom koliko godina imaju i kakve su prespektive pred njima, ja ću biti verovatno sretan starac koji će da pije kafu ispod neke smokve i da sluša vesti kako su bubnjari sa ovih prostora osvojili svet na ovaj ili onaj način. Jer je ovaj narod vraški talentovan, samo mu treba dati malo prostora. Šta bi Amerikanci dali da imaju talente kao mi, i to ne samo u muzici, nego uopšteno u kvalitetu jednog naroda.


Foto:(naxi promo Autor:Željka Dimić)

Nakon ovog koncerta, koji su vaši budući planovi?

- Sad mi je važan taj Dan bubnjara, ove i verovatno i naredne godine i onda on sam dobija svoj status. Ja sa tim već imam iskustva. U Crnoj Gori u rodnom mestu mog tate živi šest ljudi tokom godine. Ja sam prošle godine uspeo da okupim oko 12 hiljada ljudi. Napravio sam koncert i koncept ekološko-bubnjarskog festivala kome sada maltene reklama više i ne treba, ali se nikada ne smeš opustiti i da kažeš samo će. Samo neće ništa. Sve moraš da uradiš, da imaš prave pravcate goste, da ozbiljno razmisliš kako ćeš da vodiš ljude koji će tamo da dođu da bi taj festival funkcionisao. To je tačno u avgustu, a ovo je februar. Dakle. ono je lav u horoskopu, a ovo je vodolija. Sada vodolija treba da doživi procvat i da jednostavno postepeno sazreva i raste i daj Bože, da me za nekoliko godina, zamoli neki veliki bubnjari iz Nemačke, Švedske, Engleske, Francuske da li može da dođe da gostuje na našem festivalu. Ja očekujem stvarno da će Dan Bunjara vremenom to i postati. I ono što bih sada voleo da navedem je da mi sviramo džabe. Mi nemamo para. I mi ne pravimo od toga nikakvo pitanje, mi i kada pevamo iza velikih zvezda mi jedva imamo onaj mali "honorarčić" koji pripada običnom muzičaru i ne bunimo se. Zašto ovo govorim? Zato što želim da napravimo turneju. Mi nemamo sponzore i ja nisam sponzore ni tražio ni pitao. Ali strašno bih voleo da napravio taj jedan bubnjarski koncert i u Novom Sadu, Nišu, Kragujevcu i tako da do leta napravimo nekoliko bubnjarskih koncerta u toj formaciji od Vladimira Furduja do malog Đurađa, odnosno do malog Nebojše koji je sad i mlađi o Đurađa. Naravno neće oni uvek svi biti slobodni da ja tačno znam da je to taj dan, ail verujte mi to je jedna dosta dobra atmosfera i igrom slučaja ja sam tu malo i konferansa i voditelj. Ja sam tu da napravim neku dobru komunikaciju između publike i svirača. Ono što je posebno drago i važno, ljudi na tom koncertu su svi bubnjari, više nemate publiku. To je i budućnost i sadašnjost. Nekako, svi mi radimo razne druge stvari i bez nas ne može nijedan bend, ali eto zašto da nemamo jedan svoj dan da se malo našalimo. Znate, nekad je bilo divno u Beogradu. Dakle muzičari su puno svirali za dočeke novih godina u ta neka starija vremena, mnogo više nego sada. Sada je to pompezno, jer su mediji rasprostranjeniji i razvijeniji, ali onda su muzičari pravili sami za sebe 4. januara muzičarsku Novu godinu. To je bila jedna divna priredba, jer su se muzičari utrkivali da sviraju i tu su bili sešni razni. Tako da mi se čini da taj Dan bubnjara može da bude nešto lepo za bubnjare. Imam ideju da dovedem basistu i gitaristu da nam budu gosti i da dovedem dve, tri trube i da na kraju sa improvizovanom muzikom napravimo jedan pravi hepening. Ja čak mislim da nije slučajno ove godine Boban Marković dobio nagradu za najbolji album. To je ipak jedan muzički pravac koji je za svet nov, koliko god on postojao kod nas. A ne postoji bolji energetski spoj od trube i bubnja. Tako da moj prijatelj Bojan Ristić iz Vladičinog Hana sa svojim bratom i još par trubača će najverovatnije gostovati na našem koncertu. Pratiće ga pedeset, šezdeset bubnjara. Stvarno će biti zanimljiv taj koncert - dolaze Čokarski dobošari, dolazi škola Master blaster koju vodi Vicko Milatović iz Riblje Čorbe, dolazi Bajagina rock akademija koju vodi Čedo Macura. Onda će doći SPE ansambl maršing škole Stanković koju vodi Siniša Jović i verovali ili ne doćiće i Ljljana Bulić. Ona je profesor taiko bubnjeva u Frankfurtu i ona će samo za taj koncert da dođe. I ono što mi je najzanimljivije od svega, učestvovaće i nekoliko glumaca koji su skloni muzici, a svi su dobri pevači, ali nema baš puno dorih svirača. Bogdan Diklić je neizbežan; Kaja Žutić je već nekoliko puta nastupala sa mnom, tako da mislim da će se i ona pojaviti u ulozi bubnjara. Sa ljudima iz Ateljela se družim preko 20 godina u bifeu tako da njima samo treba namignuti i eto ih. Zamislite koliko će biti smešno ako Mima Karađić bude svirao bubanj. To je po sistemu sada vidiš i nikada više.


Foto:(naxi promo Autor:Željka Dimić)

Šta se dešava na polju primenjene muzike? Da li komponujete i koliko u poslednje vreme?

- Ja sam dosta radio i radiću muziku za pozorište. Jako volim da muzikom ispunim taj prazan ambijentalni prostor, a da ne smetam onome što je važno. Ja nisam siguran da je pozorišna muzika dobra ako proguta predstavu. Ona treba da pomogne da ono iz predstave podcrtate. Mislim da radim mrvicu manje nego što sam radio pre dve godine, a to je samo odraz ekonomske situacije u društvu, i onda se reditelji zbog nemanja novca radije odlučuju za gotovu muziku. Ali uvek će nečeg biti, nešto će se otvoriti. Imam nameru da napravim nešto neobičnije. Pre neki dan me je neko pitao sa kojim instrumentom bubanj nikada ne možeš da sastaviš. Stvarno sam razmišljao - svirao sam sa svim instrumentima koji postoje. Od harfe do piccolo flaute. Svirao sam i sa guslama, a to je verujte, najteže. Spojiti gusle sa ritmom, to je gotovo nemoguće. Mala Bojana Peković, ide u muzičku školu. Ona je za mene jedan od najboljih guslara koji postoje. Njen glas i njen način interpretacije - to je božanstveno. I verujte mi, inspiriše me to kao bubnjara da je pratim dok se ona prati uz gusle. Dakle, idu bubanj i gusle. I njen brat je jako talentovan i dobar harmonikaš klasične harmonike. Oni su mladi, pred njima je sve, otvoren im je svet, tako da što da da im i ja malo iskustva ne prenesm u njihov život.