Zlatna medalja je tvoja. Šta si prvo pomislila kada si izašla na balkon?

- Prva stvar koja mi je prošla kroz glavu je "jao koliko ljudi". Čula sam da je na ovom dočeku bilo najviše ljudi, od 80.000 do 100.000, što je meni i dalje nestvarno. To su svi ljudi koji znaju ko smo Damir i ja i ljudi koji su prepoznali našu vrednost. Ni ja u potpunosti još uvek ne mogu da shvatim koje su "dimenzije ove medalje". Pitanje koje jako, jako dugo dobijam jeste da li su se slegli utisci. Nisu još uvek, biće mi potrebno bar još mesec dana da prođe i vreme da provedem sama sa sobom.

Šta je to što te najviše iznenađuje nakon osvojene medalje?

- Neverovatno mi je da gde god da idem ljudi znaju ko sam. Taj deo mi je još čudan i često sa osmehom pomislim "hej, ja se nisam prijavila za ovo". Najlepše od svega je to što su ljudi prepoznali emociju koju smo Damir i ja uneli u ovo finale i jako mi to prija. Streljaštvo je takav sport u kojem je neophodno da emocije svedeš na minimum. Što više emocija unosiš u pucanje manje su šanse da ćeš moći da uradiš nešto.

Da li je bilo teških momenata?

- Bilo je i razočaravajućih momenata i mojih suza u celom procesu i takmičenju. Dali smo sebi kratko vreme da odbolujemo i onog trenutka kada smo rekli "kraj", to je bilo to. Odradili smo trening, dogovorili smo se kako ćemo da postupamo. Ujutru smo ustali i prošli kvalifikacioni meč i znali smo da smo u finalu. Drugačije je sve nego u pojedinačnoj konkurenciji.

Da li vam je od tog trenutka bilo lakše? Znali ste da ste u finalu.

- Bilo je lakše jer smo znali da Srbija ima medalju. S jedne strane, doneli smo našoj zemlji medalju. Ušli smo u borbu za zlato, ali s druge strane nijedno od nas se ne zadovoljava samo medaljom... Srebro nije bilo opcija... Damir, Jelena, Goran i ja smo se okupili nakon kvalifikacija, zagrlili smo se i Damir i ja smo konstatovali da nije dovoljno. Znali smo da "idemo na zlato".

Obično se sportisti najviše razočaraju kada dobiju srebrnu medalju. Da li je zaista srebro najgore?

- Medalja na Olimpijskim igrama je velika stvar. Ali nije svakako prijatno kad znaš da si bio na korak do zlata, a to je prilika koja se javlja jednom u četiri godine. Na globalnom nivou ljudi ne mogu to da razumeju. Toliko je teško da uopšte i dođeš u poziciju da se boriš na igrama. Ovde su najbolji na svetu, a svi treniramo četiri godine i spremamo se za taj jedan nastup ili nekoliko nastupa, a nekada se desi da ne iskoristimo sve potencijale. Onda se vratite i ponovo kreće taj ciklus od četiri godine treniranja. Održavate formu, borite se, samo da biste dobili priliku da se opet borite za tu medalju. Za mene ova medalja ima izuzetno veliku vrednost, jer su ovo moje četvrte igre. Čekala sam mnogo na ovu medalju. Zato mi je ona jako važna. Dosanjala sam svoj san. Pre Tokija sam se povredila i na kraju nisam bila dovoljna dobra... Ovo je sad nekako došlo kao nagrada za sav uložen trud, ali možda i kao nagrada za patnju koja je bila prisutna tokom tih olimpijskih ciklusa.

Da li je upravo to razlog što si onako skočila? Svi smo imali priliku da svedočimo tome koliko si se radovala i to je bilo divno....

- Skočila sam jednostavno od radosti, zato što smo Damir i ja konačno osvojili medalju. Damir ima iskustvo i on je već osvajao medalje na Olimpijadi, ali meni je ona uvek izmicala. Zato sam emotivno doživela sve ovo, a verujem i da je Damir emotivno doživeo ovu medalju. Pojedinačno nismo ostvarili uspeh, a onda smo uspeli da se "dignemo zajedno" i osvojimo zlato.

Pričala si na konferenciji za štampu da pred finale gotovo nisi ni spavala. Da li je bila prisutna i nervoza?

- Dosta je tu bilo i lepih emocija. Ali postoji i svest da ne smeš da se prepustiš toj euforiji. Moraš da staviš emocije pod kontrolu i da racionalno pristupiš borbi. To veče sam spavala jedva tri sata. Znala sam da me čeka meč života. Najkraći i najvažniji meč života. Finale u miksu je kratko, a vi morate da iskažete preciznost. Jelena Arunović i ja smo šetale tu noć po našem ograđenom delu...

Da li postoji još neki značajan momenat koji će ti ostati urezan kao sjajna uspomena iz Pariza?

- To veče, nakon finala smo dobili informaciju da treba da idemo u Pariz i prvo smo obišli kuću Svetske streljačke federacije. Mi nismo bili stacionirani u olimpijskom selu i jedan od najlepših trenutaka je bio kada smo ušli u selo, u zgradu našeg tima i kada su nas svi naši sportisti dočekali. Neko bi tu možda očekivao i neku dozu sujete, ali toga nije bilo...Osetila sam olakšanje jer sam bila okružena ogromnom pozitivnom energijom. Znam da je mučenje dok ne dođe prva medalja i to je veliki podstrek. Posle toga sve ide lakše. Neko mora da "povuče nogu".

Za kraj nam reci kako ljudi reaguju sad? Kakve komentare dobijaš?

- Divno je to što su se nekako ljudi identifikovali sa tom mojom patnjom. Niko nije realno znao kroz šta sam sve prošla, ali su mogli da pretpostave. Rolerkoster emocija. To se preživi i ostane zapisano i u nekom trenutku te ojača. A onda, kad se ovako neka medalja osvoji, sve pada u zaborav.