Od ideje do realizacije priče u kojoj glavnu ulogu ima jedan grad – Leskovac, prošlo je deset godina, njegov idejni tvorac Zvonimir Šimunec je rekao: Kad se ode u Leskovac, to je kao da se ode u neku banju gde se ljudi samo smeju, gde su problemi uvek sa strane i gde se živi radi života. Mislim da smo to u nekoj liniji filma uspeli da pokažemo. U jednom trenutku sam čuo priču o srpskom Mančesteru i da je Leskovac na velikim svetskim izložbama dobijao nagrade priznate u svetu koje su se dodeljivale gradovima koje prosperitetom i industrijom liče na Mančester. Leskovac ima viška istorije i zaista se nadam da će neko snimiti nastavak industrijalizacije ovog grada.


Šimunec je takođe odao počast i kolegama koji su radili na filmu, a preminuli su tokom snimanja filma – glumac Ivan Bekjarev i koscenarista Vladimir Andrić.


O poteškoćama da se film snimi u doba pandemije i prilagođavanju autentičnim lokacijama govorio je izvršni producent na filmu Miroslav Mogorović.


Snimali smo u Leskovcu, Grdelici, Vučju i Rudarima, logistički je zaista zahtevno snimiti film na jugu Srbije kada vam je sva oprema u Beogradu. Mnogo su nam pomogle kolege iz leskovačkog, vranjanskog, kruševačkog i pirotskog pozorišta. Tako da je ovo film u kom ćete imati mogućnost da vidite neke pozorišne glumce na velikom ekranu koje do sada niste videli. Film smo prekidali dva puta, jednom pripreme, drugi put samo snimanje i Petar, kao reditelj, je nosio veliki teret da izgura ovaj film do samog kraja.


Scenografkinja na filmu je Ana Milošević, kostimografkinja Dragica Laušević i direktor fototgrafije je Dalibor Tonković.


Petar Ristovski, koji je u svojoj dosadašnjoj karijeri snimio dva dijametralno suprotna filma iz gotovo istog perioda, ratnu epopeju „Kralj Petar I“ i melodramu „Bilo jednom u Srbiji“ koja kako ističe, može da se „udene“ i među italijanske i španske kinematografske uzore. Mislim da smo uspeli da stvorimo poseban karakter ovog filma i smatram ovo jednom velikom pobedom cele autorske ekipe.Predeo oko Leskovca je najlepši u Srbiji, ono što je zanimljivo da smo mi snimali na rečici u kojoj živi crv zbog koga je ta voda meka, a mekoća te vode pojeftinjuje proizvodnju vune i zato je sve krenulo iz Leskovca. Vučjanka reka je prirodno bogatstvo i druga najmekša voda u Evropi.

Glavnu ulogu u filmu – Coneta – nosioca industrijskih promena u Leskovcu ponosno nosi Viktor Savić koji je o svom liku rekao: Cone je tokom Prvog svetskog rata bio u Engleskoj, razvijenijoj zemlji gde je naučio zanat koji je posle preneo u Leskovac. Imao je vremena da razvije samokritiku i da kada god se nađe u blatu uspe da se izdigne i nastavi dalje. Što je zapravo poruka za sve nas.

Zorku, devojku koja misli da je u ratu izgubila verenika, kako bi spasila sebe i svoju porodicu traži ljubav u Aćimu Prokiću (Radovan Vujović), maestralno je odigrala Teodora Ristovski koja je Zorkinu hrabrost i odvažnost tražila u sebi. Pobornik sam hrabrosti, mislim da Zorka i ja imamo tu sličnu liniju. Ona je predstavnica savremene žene, te smo se okupili simbolično na Osmi mart, a Zorka upravo i jeste jedna od tih žena koje su nam omogućile da danas budemo osnažene. Zorka je arhaična, ali i žena ispred svog vremena.

O „urokljivoj devojci koja postaje cvet “ i svojoj ulozi Ružice, rođena Leskovčanka Sloboda Mićalović istakla je: Drago mi je što je grad u kome sam rođena i odrasla dobio svoju priču i što će gledaoci moći da vide kakav je to grad nekada bio, u nadi da će on takav ponovo biti. Ružica je baš slika mentaliteta i male sredine koja vas često ume i te kako da uguši i etiketira. Sve dok se ne nađe neko ko će je primetiti i u njoj probudi cvet.


U filmu se u ulozi Dineta, našao Nemanja Oliverić, pored njega igraju i: Zoran Cvijanović, Dragan Petrović Pele, Mira Banjac, Boža Marjanović, Andrija Stoilković...kao i Ivan Bekjarev kome je ovo poslednja uloga.


Beogradska premijera je 9. marta, dok će novosadsku (Arena Cineplex bioskop) i banjalučku premijeru film „Bilo jednom u Srbiji“ imati 10. i 12. marta.