Ako vas ove stvari frustriraju, moguće je da uopšte niste loš saradnik, već da ste veoma inteligentni

Introvertne osobe i neurodivergentni ljudi, na primer, mogu da doživljavaju komunikaciju sa kolegama kao posebno iscrpljujuću, naročito kada pokušavaju da se usredsrede na važne zadatke. Katerina Esko, profesionalni kouč koja radi sa veoma inteligentnim ljudima, objašnjava kako se oni odnose prema saradnicima i šta im najviše smeta u poslovnom okruženju.

Ljude visoke inteligencije, koji nemaju mnogo strpljenja za besmislice, najčešće frustriraju ove tri stvari:

1. Besmisleni razgovori

„Veoma inteligentni ljudi obično su izuzetno efikasni i potrebna im je samoća kako bi njihov um mogao nesmetano da radi. Zato ih posebno frustrira kada im neko oduzima vreme“, objasnila je Esko.

Prema njenim rečima, jedan od najvećih izvora nezadovoljstva jesu razgovori koji ničemu ne služe. Ona ih opisuje kao razgovore o nečemu što je svima već poznato, što se lako može saznati ili što nikome ne donosi nikakvu vrednost.

Važan deo uklapanja u poslovnu kulturu jeste sposobnost komunikacije sa kolegama. Međutim, veoma inteligentnim ljudima to ne mora da dolazi prirodno, posebno kada su već iznervirani ili im je pažnja usmerena na važnije zadatke.

2. Nepotrebni sastanci

„Jedna od stvari koje veoma inteligentnim ljudima posebno smetaju jesu sastanci koji su mogli da budu imejl“, rekla je Esko.

Ona objašnjava da su ovi ljudi efikasni jer dobro upravljaju sopstvenim vremenom. Zbog toga im prekidi u toku dana teško padaju, naročito kada su potpuno usredsređeni na neki zadatak, a prekid nije neophodan.

Veoma inteligentni ljudi često umeju dobro da organizuju svoje obaveze i procene koliko im je vremena potrebno da nešto završe. Ako se iznenada pojavi sastanak, to može da im poremeti plan i izazove frustraciju, jer su verovatno već napravili raspored kojeg žele da se pridržavaju.

Oni često samostalno pokreću i organizuju zadatke, a umeju i precizno da isplaniraju svoje vreme. Zato ih iznenadni prekidi mogu izbaciti iz ravnoteže.

„Moguće je i da imaju veoma visoke standarde kada je reč o sopstvenom radu, pa ih frustrira kada iznenada moraju da potroše vreme na sastanak koji nije neophodan“, navela je Esko.

Kako objašnjava, besmisleni razgovori i nepotrebni sastanci posebno im smetaju jer zauzimaju vreme koje bi radije proveli u miru, razmišljajući i završavajući svoje obaveze.

3. Preterana kontrola i mikromenadžment

„Mislim da je najgore što možete da uradite veoma inteligentnoj osobi upravo mikromenadžment, koji bi se gotovo mogao smatrati oblikom zlostavljanja“, istakla je Esko.

Prema njenim rečima, takvi ljudi uglavnom dobro upravljaju svojim vremenom i sposobni su da procene kada im je potrebna pomoć ili podrška nadređenih.

„Mikromenadžment im ponovo oduzima vreme, ali i pokazuje da se njihove sposobnosti potcenjuju, što može da bude veoma frustrirajuće“, zaključila je ona.

Ipak, preterana kontrola zaposlenih može da ukazuje na loše upravljanje, ali nije svako takvo ponašanje nužno oblik zlostavljanja. Ako je praćena okrutnošću, ponižavanjem ili sistematskim uznemiravanjem od strane kolega, situacija može da preraste u zlostavljanje na radnom mestu.

Svako ima pravo da proceni koliko mu određena poslovna kultura odgovara, ali važno je razlikovati neprijatno ponašanje od stvarnog zlostavljanja. To što nas nešto frustrira ne znači automatski da je štetno ili toksično.

Šta još karakteriše veoma inteligentne ljude?

Za one koji se pitaju kako se prepoznaje visoka inteligencija, Esko je izdvojila tri uverenja koja, prema njenom iskustvu, dele mnogi njeni klijenti.

Prvo, često misle da zapravo nisu toliko inteligentni. Drugo, veruju da sa njima nešto nije u redu. Treće, njihova uverenja mogu da budu povezana sa problemima mentalnog zdravlja i osećajem lične vrednosti.

„Veruju da ne vrede, naročito ako su bili nadarena deca“, navela je Esko.

Institut za unapređenje obrazovanja definiše darovitost kao neujednačen razvoj u kojem se napredne kognitivne sposobnosti i pojačana intenzivnost kombinuju i stvaraju unutrašnja iskustva i svest koji se kvalitativno razlikuju od uobičajenih. Ova neujednačenost postaje izraženija sa porastom intelektualnih sposobnosti.

Esko smatra da svest o sopstvenoj darovitosti može da bude povezana i sa poteškoćama u očuvanju mentalnog zdravlja, naročito kada je reč o osećaju sopstvene vrednosti.

Važno je, ipak, imati na umu da frustracija zbog sastanaka, prekida ili preterane kontrole sama po sebi nije dokaz visoke inteligencije. Na to kako reagujemo u poslovnom okruženju utiču i temperament, iskustvo, način rada i organizaciona kultura.