Ovogodišnji slogan festivala je "Perfect Dozen"/"Savršena tuca", a vizualno rešenje, simbolički, prikazano je pakovanjem u kome se nalazi 12 jaja.


- Tuce označava 12 istorodnih jedinki. Za ovozemaljskog života, Isus Hristos je imao 12 učenika, 12 je broj porotnika u filmu Sidnija Lameta, "12 stolica" je i u naslovu romana Iljifa i Petrofa a što se tiče savršenstva, ta reč u sloganu nije tek primer naše poslovične neskromnosti, ona označava težnju i uverenje. Savršeni film ne postoji, kao ni savršen čovek. Ako postoji savršen početak verujemo da je on baš iza jajeta - sugerisano je tokom svečnosti otvaranja.

U tom duhu, izveden je kraći akrobatsko-glumačko-igrani performans umetnika iz "Cirkusfere" uz muzičku pratnju "The no smoking orchestra", a prikazani su i filmovi Romana Polanskog "Dva čoveka sa ormarom" i Kštištofa Kišlovskog "Kancelarija", kao prisećanje na razvoj i omaž filmskoj umetnosti tokom 70-ih godina.

(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Emir Kusturica, osnivač i direktor festivala, saopštio je da je nakon 12 godina postojanja ovog festivala, imao problema da napiše uvodni govor, sumirajući sveukupni položaj filmske umetnosti u svetu danas:

Ako kažem: "Film je umetnost koja stiže u vlastiti zenit", ne ide da vas lažem. Film je bio u tom zenitu sedamdesetih, kad sam ja studirao i kad su ovi ljudi pravili filmove. "Nema više filma". I to bi bilo netačno. Da izgovorim frazu kako "film trži svoj put", to bi suviše ličilo na onu ideju da čovek na svom životnom putu traži boga, pa ga neko nađe a mnogi se trude da ga ubiju, jer ako već ne mogu da ga ubiju, onda ubiju boga u njima. Možda bi pomoglo da krenem da kukam. Da kukam nad sudbinom rediteljskog zanata i da naričem kako budale režiraju filmove. Ne smem, jer bi to bilo nadmeno, posebno kada svi znaju da budale padaju od neizlečivih bolesti, a nije ni moje da određujem ko je budala a ko nije. Kad bi na ovom mestu okrivio Holivud, o tome bih, doduše, nešto mogao da kažem, i umeo sam, ali imam i ja mere. Ne bih za taj početak govora pomoglo ni kada bih uzviknuo "Film je mrtav, živeo film!", pošto je film abdicirao i prepustio kraljevinu elektronskoj slici. Tu se desilo ono najgore. Možda bih mogao da počnem citirajući američkog sociologa koji je napisao, "pošto su već ubili boga, oni su napravili elektronsku sliku". Elektronska slika je nešto u čemu se svi kreću, ljudi idu ka elektronskoj slici kao nekad što su išli ka svetom trojstvu. Dakle, umesto da idu bogu, idu sebi i mnoštvu vlastitih slika koje postaju svaka za sebe deo neke idolatrijske propagande. Ono čime bih mogao da počnem, jeste da filmovi nastaju iz ambijenta. Film ne može da nastane ako u komuni ne postoje uslovi za to. Možda bi bilo sreće da sam počeo sa idejom da je film pobegao na televiziju. Ali kako je film uvek bio na televiziji, ne možemo reći da je pobegao, nego je tamo već bio. Film se sakrio u reklamama. Možda je tako trebalo da počnem ovaj govor mišlju da je film izvukao svoj novi jezik iz te dinamike u kojoj se nešto reklamira. Možda je najbolje bilo da sam počeo sa idejom kako je film kao more. Ali pošto Srbija nema more, onda je to mnogo teško. Ali, dobro, ima reka, jezera i tamo postoje mrestilišta za filmove. Najgore bi bilo kada bih i ja sam pomislio da sam riba ali da mnogo pričam. A razlozi za ćutanje su upravo u superiornosti ribe. Možda sam tako mogao dapočnem? Veliko je pitanje. Zašto riba ćuti? Riba ćuti jer joj je sve jasno i ne mora ništa da govori. Dakle, došlo je vreme da i ja nešto kažem, kad već ne mogu da sklopim ovaj svečani gvoor. Ovaj festival, koliko ja vidim, ostaje veran tome da se životne utopije pretvaraju u realnost i da je pamet mladih i starih sveto jedinstvo a da će dobri filmovi biti vidljivi kao pobedničke zastave koje svako malo zaustavljaju naš pogled i ubrzavaju rad srca. Možda je ovako trebalo da počnem. 



(Foto: Naxi media, Željka Dimić)

Prikazan je Kusturičin film "Pepe, jedan uzvišeni život", dokumentarac koji prikazuje poslednji dan predsednovanja urugvajskog predsednika Hozea Mohike, s osvrtom na njegov život, izbore i brobu za lična uverenja i opštu dobrobit. Na ovom filmu Kusturica je radio četiri godine: 


Ovo je film koji nije tipičan za naše vreme. Kada uzmemo u obzir onoga o kome smo pričali i pravili ovaj film i način na koji je napravljen oni su potpuno izvan vremena u kome živimo. Četiri godine sam tragao za strukturom filma; danas svako može da uzme kameru i napravi film, ali ne može svako da odgovori na zahteve kinematografije i pronađe strukturu koja odgovara onome o čemu je reč. Kada sam pronašao formulu, u kojoj sam čitavu priču o Muhikovom životu smestio u poslednjih 48 sati njegovog predsednikovanja. To je jedno neizmerno i uzbudljivo bogatstvo, kada si sedamdesetih godina prošlog veka gledao američke filmove o njihovim divnim junacima i onda odjednom u životu dobiješ privilegiju da sretneš nekog od njih, poput Pepea ( Hose Muhiko). I mislim da je divno što smo dobili jedan portret o čoveku kakvih više nema. Ja ne znam da li je i gde u svetu odlazećeg predsednika države ispratilo dve stotine hiljada ljudi - to je u stvari značenje naslova filma "Pepe - jedan uzvišeni život". I smatram da je najveća sreća kada čovek može da bude u blizini takvih ljudi. Danas je teško "postići" film koji ima smisla i u koji, u punom značenju te reči, ispunjava vašu misiju. - sugerisao je Kusturica nako projekcije filma.



(Foto: Naxi media, Željka Dimić)


U okviru svečanosti otvaranja uručena je nagrada "Drvo života" Slavku Štimcu, koja se uručuje za buduće filmove, a muzički program ovogodišnjeg festivala otvorio je orkestar narodne muzike Braće Avdahov i solisti Valeriju Kaskaval i Kristi Traktor. 



(Foto: Naxi media, Željka Dimić)