Od kada je premijerno prikazan na Festivalu u Veneciji debitantsko ostvarenje Vuka Ršumovića, film "Ničije dete" ne prestaje da osvaja publiku. Istinita priča o dečaku koju je odrastao sa vukovima pokreće egzistencijalna, suštinska ljudska pitanja koja, pored istorijskih činjenica, nadilaze okvir ratno-istorijskog i dobijaju na univerzalnosti. Reditelj Vuk Ršumović otkriva pred kojim se izazovima našao tokom pisanja scenarija i samog snimanja, objašnjava na koji je način pomogao mladom Denisu da igradi ovu zahtevnu rolu, ali i da u budućnosti, i pored velikog uspeha ovog filma, planira da se oproba i u radu na drugim žanrovima. 

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 14.4.2015. - 12:00:00


(Foto: Vuk Rsumovic Facebook/Miloš Lužanin — Na setu filma "Ničije dete")

Nakon svetske premijere u Veneciji, film je uspešno prikazan na mnogim svetskim festivalima, a da ova univerzalna priča ne poznaje granice, svedoči i podatak da je jednako prihvaćen u gotovo svakoj zemlji, te da mu je za sada pripalo 14 nagrada, internacionalnih i domaćih. 

Ovo je Vaš debitantski film za koji potpisujete scenario i režiju. Postoji nekoliko segmenata po čemu je ovaj film poseban - priča zvuči kao da je na granici s fikcijom, iako je u potpunosti istinita. Glavna uloga je veoma glumački zahtevna, a opet je, po scenariju morao da je iznese dečak. Sa kojim ste se sve izazovima susretali tokom pisanja scenarija, a potom i snimanja filma?

 - U trenutku kada smo dosli u fazu da snimamo film, ja sam iza sebe imao godine pirprema. Mnogo sam vremena posvetio pisanju scenarija, jer sam želeo da što više istražim ovu priču. To mi je dosta pomoglo da razvijem osećaj sigurnosti po pitanju priče i kako bi sve trebalo da izgleda kada uđemo u proces snimanja. Radu sa Denisom i ostalom decom pristupio sam onako kako sam smatrao da je najpametnije, shodno njihovom uzrastu. Radili smo vežbe improvizacije, uopšte na kompletnoj grupi, izgradnji njihovog međusobnog poverenja, što je dalo jako dobre rezultate. Oni su ostali autentični, nisu izgubili na svojoj spontanosti, što se može dogoditi nakon nekog vremena kada radite sa decom. Denis, na primer, nikada nije čitao scenario. Oni su rad sve doživljavali na nivou igre, imrpovizacija, vežbi. Vi kada krenete da radite, nikada ne možete biti sigurni da li ćete uspeti da ostvarite početne težnje, ali se ovakav pristup pokazao kao jako efikasan. Najvažnije je da ostanete posvećeni i istrajni do kraja i da ispitate granice glumaca i vas samih. Ispostavilo se da Denis može ići jako daleko, i u tom smislu on nosi ceo film.

Priča je smeštena u ratno vreme 90-ih godina na našim prostorima, ali i pored toga, koncpirana je tako da svojim sadržajem i kompletnom estetikom otvara neka univerzalna pitanja. S obzirom na to da je film prikazan u zemljama različitih kultura i mentaliteta, da li ste oslušnuli kakve su reakcije u publici bile tokom projekcije? Kao primer možemo uzeti svetsku premijeru na Venecijanskom festivalu i u onu u Palm Springsu u Americi.

 - Konkretno na ta dva mesta je publika fantastično reagovala. Bio sam iznenađen toplinom i emotivnošću sa kojom su ljudi u Veneciji reagovali na Denisa i samu priču. Verovatno to ima veze sa njihovom istorijom i kolektivnim nesvesnim, jer oni imaju mit o Romulu i Remu koje je odgajila vučica. I pored toga dovoljno su blizu nama i razumeju kroz šta smo prošli, tako da im je jasan i istorijski kontekst filma. S druge strane, potpuno mi je bilo iznenađenje u Americi, pošto u Palm Springsu publiku uglavnom čine ljudi koji su došli iz Holivuda i koji su se tu penzionisali. U takvoj vrsti zajednice, koju čine ljudi koji su ceo život proveli radeći na filmu, prijatno me je iznenadio odnos koji su imali prema filmu i koliko im je bilo fascinantno kako je Denis izneo tu priču.


(Foto: Aleksandra Popović)

Na ovogodišnjem FEST-u "Ničije dete" je dobilo dva priznanja - "Dinko Tucaković", kao najbolje ostvarenje prikazano u selekciji "Srpski film" i nagradu za najbolju mušku ulogu. 

 - Bila je jaka konkurencija za glavnu mušku ulogu i nije uobičajena praksa da dete dobije tu nagradu, odnosno neko ko nije profesionalni glumac. Ipak, mislim da je žiri doneo pravu odluku, jer je Denis uradio nešto što je fascinantno. Ovo je zahtevna uloga i ima veliki raspon - on od životinje postaje socijalizovan mladic, pri čemu se većim delom filma ne služi govorom. I to nije nešto što je njemu blisko. Kada radite sa decom, trudite se da za ulogu odaberete ono koje je najsličnije liku, što ovde nije bio slučaj. Ja to nisam mogao da uradim, jer ne možete naći dete koje u svom životu ima iskustvo življenja u šumi sa vukovima. Tako da je on potpuno izgradio lik i to je fantastično. Generalno, mnogo mi znači nagrada i za najbolji film, jer dolazi od kolega, što potvrđuje da je naša stručna javnost prihvatila film kao svoj. 

Ovo je Vaš debitantski film kojim ste pokazali da istorijske teme umete i možete da iznesete s velikim uspehom, da li ćete i u budućnosti ostati verni ovom žanru?

 - Ja uvek kažem da je ova priča mene pronašla. Da me je neko ranije pitao da li bih se bavio ratnom temom, pogotovo iz naše skorije istorije, rekao bih ne. Ali ova istinita priča je bila toliko fascinantna za mene i metaforična, da sam sve vreme verovao da je mnogo važno da se ona ispriča. Sada, kada je film snimljen i kada je prikazan na mnogim festivalima, mogu da se posvetim nekim drugim pričama i temama koje će biti potpuno drugačije od ove. Savremene teme koje će otkrivati neke druge živote.