Franc Šubert (1797. – 1828.) je austrijski kompozitor koji se smatra poslednjim majstorom bečke klasične škole. On je jedan od najranijih pobornika muzičkog romantizma, a ubraja se u najnadarenije kompozitore 19. veka.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 25.04.2012. - 15:40:00

Njegov otac je bio direktor jedne osnovne škole u mestu blizu Beča. On je svom sinu preneo osnove muzike i sa 11 godina upisao ga je u hor bečke dvorske kapele. Tamo je mladi Franc učio da svira orgulje, klavir i komponovanje. Među njegovim učiteljima bio je i slavni Antonio Salijeri koji je uočio poseban muzički talenat kod Šuberta.

Kada je imao samo 14 godina umrla mu je majka, a otac se sledeće godine ponovo oženio i tada, 1813. godine, Šubert piše svoju prvu simfoniju.

Sa 17 godina morao je da napusti hor zbog promena u glasu i nezadovoljavajućeg školskog uspeha, pa je tada počeo da radi kao pomoćni učitelj i četiri sledeće godine zarađivao je podučavajući u školi u kojoj je njegov otac radio.

Po izlasku iz hora počeo je da komponuje i stiče prijatelje i muzičke istomišljenike koji su podržavali njegov rad. U to vreme bilo je uobičajeno i poželjno kratiti večeri okupljanjem društva u kojem se naizmenično predstavljaju kreativna dostignuća pojedinih članova tog društva.

Sa društvom, koje su po njegovoj želji činili pre umetnici i književnici nego muzičari, sastajao se na, takozvanim "Šubertijadama" gde su izvođene njegove kompozicije. Njegova muzika čula se i van kruga njegovih prijatelja, ali izdavači nisu bili ti koji su izdali njegovu prvu zbirku pesama 1821. godine, već njegovi prijatelji, o njihovom  trošku.

Šubert je u Beču proveo čitav svoj život, osim nekih letnjih ekskurzija i dve posete Ugarskoj gde je išao da podučava klaviru ćerke grofa Esterazija. Nikada nije bio posebno finansijski stabilan, ali je uvek zarađivao dovoljno za život. Svako jutro se budio veoma rano i posvećivao se komponovanju do podneva, a onda se sastajao sa svojim prijateljima.

Obožavao je Betovena i kada je Betoven umro, nosio je njegov kovčeg, da bi posle samo godinu dana i sam bio pokopan pored njega, po sobstvenoj želji. Na njegovom nadgrobnom spomeniku piše: "Muzika je zakopala ovde veliko bogatstvo, ali još veće nade".

Po rečima Šubertovog prijatelja Alberta Stadlera, Šubert je bio: Jednostavan, dobrodušan prema svima, potpuno nepretenciozan, na rubu nemara u pogledu svog spoljašnjeg izgleda. Najbolje se osećao u krugu svojih prijatelja, u vedrom društvu. Komponovao je sa lakoćom i to vrlo retko koristeći pritom klavir. Dok je komponovao Šubert je grickao vrh olovke, prstima je lupkao po stolu i pisao, bez mnogo ispravaka – opisivao ga je njegov prijatelj Albert Stadler.

Njegov život je bio tajanstven. Nije bio oženjen. Iako je kratko živeo, ostavio je iza sebe više dela nego ijedan drugi kompozitor.

Njegov opus broji preko 900 dela, a jedna od njegovih najpoznatijih kompozicija za glas je "Ave Maria". Šubert je napisao 10 simfonija, s time što su dve (osma i deseta) nedovršene.  Deveta simfonija ima nadimak "Velika" ili "Veličanstvena" zbog svoje impresivne muzičke materije i dužine trajanja. Međutim, da nije bilo Roberta Šumana i Feliksa Mendelsona koji su note za tu simofniju izvukli iz prašine deset godina nakon Šubertove smrti i javno izveli na koncertu, koji je održan neposredno pred njegovu smrt, 1828. godine, pitanje je da li bismo danas znali za to delo. Za vreme života Šubert nije dobio priznanje za svoj rad.