Rihard Štraus (1864. –  1949.) je bio nemački kompozitor i dirigent. Smatra se poslednjim velikim nemačkim romantičarem, a poznat je po svojim simfonijskim poemama i operama.

Autor/izvor: Naxi media
Datum objave: 27.05.2012. - 19:25:00

Rihard Štraus nije ni u kakvom srodstvu sa Johanom Štrausom, ni ocem ni sinom. Rođen je 11. juna u Minhenu. Njegov otac, Franc Štraus, bio je hornista u Minhenskoj dvorskoj operi, gde je svirao na premijerama čuvenih Vagnerovih dela "Tristan i Izolda" i "Majstori pevači iz Nirnberga", iako je, kao strogi muzički konzervativac, mrzeo Vagnerovu muziku.

Svom sinu obezbedio je solidno muzičko obrazovanje. Već u petoj godini, Rihard je uzimao časove klavira, a u šestoj godini je već počeo da komponuje. Od 1874. do 1882. godine pohađao je gimnaziju i za to vreme napisao je svoje prve kompozicije, prva kamerna dela. Njegovo školovanje bilo je pod strogim očevim nadzorom i uglavnom ograničeno na dela klasičnih kompozitora: Hajdna, Mocarta i Betovena. Tek u šesnaestoj godini Rihard je uspeo da se, uprkos očevom negodovanju, dočepa partiture Vagnerovog "Tristana", koji mu je istinski otvorio uši za snagu muzike.

Kao poklon kada je maturirao u gimnaziji otac ga je, iako veoma nerado, poveo sa sobom u Bajrojt na izvođenje "Parsifala", gde je prvi i poslednji put u svom životu sreo maestra Vagnera, ali se zbog oca nije usudio da se s njim upozna i zbog toga je žalio do kraja svog života.

Od 1884. godine, počinje intenzivan stvaralački rad Riharda Štrausa. On je još za života bio veliki dirigent, uz Gustava Malera i Artura Toskaninija. Držao je koncerte po mnogim evropskim muzičkim prestonicama, ali i u SAD-u. Vrhunci njegove dirigentske umetnosti vezuju se za Minhensku Operu, Berlinsku Dvorsku Operu i Bečku Državnu Operu.

Gde je kišobran
                
Anegdota vezana za ovog velikog umetnika desila se na probi Štrausove "Alpske simfonije" koncertmajstor je usred dramatičnih violinskih pasaža koji

ilustruju kišu i nevreme, izgubio gudalo. Ispalo mu je iz ruke i u velikom luku preletelo preko pozornice.

-  Samo trenutak, gospodo – prekinuo je Štraus – naš koncertmajstor je izgubio kišobran!

Doba nacizma

Štraus sebe nije smatrao pripadnikom "više rase", ali se nije ni otuđio od nove nacističke uprave. Godine 1933, Gebels ga je imenovao za predsednika Komore za muziku Rajha. Ministar propagande računao je da će Štrausov ugled podići i ugled nacizma u očima svetske javnosti, a Štrausu su povlastice koje je njegov novi položaj doneo bile dobrodošle. Međutim, na kraju su obe strane bile razočarane: Gebels je priznao da im Štraus nije doneo toliko dobra koliko se nadao, a Štraus je postao omražen širom sveta zbog svog ulagivanja nacistima.

Štraus je sarađivao sa književnikom Stefanom Cvajgom koji je napisao libreto za jedno od Štrausovih manje uspešnih dela - "Ćutljiva žena". Neposredno pred premijeru ovog dela, nacističke vlasti su zahtevale od Štrausa da sa spiska autora izvođača izbaci ime Cvajga koji je bio Jevrejin, ali je Štraus to hladnokrvno odbio i premijera je propala. Hitler lično je trebalo da prisustvuje, ali nije došao zbog ovog Štrausovog postupka.

Cvajgu je napisao pismo podrške u kome otvoreno govori protiv nacista, ali Cvajg to pismo nikada nije primio, jer ga je presreo Gestapo i ono je završilo na Hitlerovom stolu. U pokušaju da spase svoj položaj Štraus je napisao jedno zlosrećno pismo Fireru, ali je već sledećeg dana bio smenjen sa položaja. Ipak, on je napisao himnu za Olimpijske igre 1936. godine, koje su održane u Berlinu.

Poslednje godine života Štraus je živeo povučeno u svojoj vili u Garmišu, gde je i umro posle bogatog i ispunjenog života, u dubokoj starosti.